Pre nekoliko godina, banatskom gološijanu pretila je opasnost od izumiranja zbog konkurencije sa hibridnim rasama. Ipak, zahvaljujući odgajivaču Zoranu Demiću iz Kikinde, ova autohtona rasa živine je sačuvana i u poslednje dve do tri godine beleži značajnu ekspanziju.
Marko Jovanović iz Radojeva, koji se poslednjih pet godina bavi uzgojem ukrasne živine, ističe da je banatski gološijan posebna vrsta za njega. Ove godine je prodao oko hiljadu jaja za nasad, što smatra izvanrednim rezultatom. Njegove reči oslikavaju da ova rasa ne samo da je lepa, već i da ima potencijal za opstanak.
Jovanović opisuje gološijane kao veoma kvalitetne i nezahtevne. Oni se hrane crvićima i travom, a jedan od najvažnijih faktora za njihov opstanak je sloboda. Ova rasa uživa u boravku napolju, kako leti, tako i zimi. Kada su zatvoreni, postaju manje produktivni, što dodatno naglašava važnost adekvatnog staništa.
Meso banatskih gološijana je poznato po svojoj kvaliteti. Petlovi mogu dosegnuti težinu od 3,5 do 4 kilograma, dok su koke sitnije, ali imaju izuzetno ukusno meso. Zdrav način životinje doprinosi i njihovoj produktivnosti — koke mogu sneti do 180 jaja godišnje, a zrelost dostižu veoma brzo, već posle pet do šest meseci.
Gološijani dolaze u različitim bojama, ali Jovanovićima su najdraži crveni primerci. U dvorištu ima i drugih vrsta ukrasne živine, ali gološijani zauzimaju posebno mesto, što ga čini ponosnim odgajivačem. Osim samostalnog uzgoja, Jovanović je deo grupe zaljubljenika u ovu rasu, koji razmenjuju iskustva i idu na izložbe.
Prve piliće banatskog gološijana Jovanović je kupio od poznatog odgajivača Zorana Demića i sada ih razmnožava. Kako bi osigurao bolje uslove, koristi inkubator za leženje pilića, što omogućava da svi pilići dođu na svet u isto vreme.
Jovanović izražava zadovoljstvo što sve više ljudi pokazuje interesovanje za uzgoj banatskih gološijana, jer to garantuje opstanak ove autohtone rase. Njegova strast za uzgojem i očuvanjem gološijana nije samo osobna, već ima širi značaj za čitavu zajednicu i očuvanje tradicionalnog ruralnog načina života.
U kontekstu opadanja broja domaćih sortimenta, Jovanović i slični entuzijasti predstavljaju ključne igrače u borbi za očuvanje ovih vrednih genetskih resursa. Njihov trud daje nadu da će banatski gološijan opstati i da će generacije koje dolaze imati priliku da se upoznaju sa ovom posebnom i autentičnom rasom.
Zahvaljujući upornosti i ljubavi prema uzgoju, banatski gološijan dobija sve više prostora u dvorištima i životima ljudi, čime se ne samo očuva tradicija, već se i doprinosi raznolikosti u stočarstvu našeg regiona. U ovom procesu nije reč samo o ekonomskim koristima, već i o važnosti očuvanja identiteta, kulture i veština koje pridonose održavanju ovih autohtonih rasa živine.
