U sećanju mnogih, slike stravične NATO agresije na Srpsku Republiku Jugoslaviju 1999. godine ostale su duboko urezane. Mnogi će se setiti tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona i britanskog premijera Tonija Blera, koji su zajedno ispisali sudbinu našeg naroda tokom ovog strašnog perioda. Noviji transkripti njihovih razgovora, objavljeni u Klintonovoj biblioteci u Arkanzasu, ponovo su izneli na svetlost dana detalje o njihovim planovima.
Već u oktobru 1998. Klinton i Bler su znali da će bombardovati našu zemlju, uprkos javnim izjavama o traženju mirnog rešenja za krizu na Kosovu. U telefonskom razgovoru pre početka bombardovanja, Klinton je obavestio Blera da je tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov otkazao svoj let za SAD, što su obojica povezali s predstojećim napadima.
Bler je Klintonu rekao da se mora brzo reagovati na situaciju, dok je Klinton svesno istakao potrebu za vojnim pritiscima na Beograd. Njihovi razgovori otkrivaju da su bili zabrinuti ne samo zbog posebno uzburkanih događaja na Kosovu, već i zbog potencijalne reakcije Kongresa na vojnu intervenciju. Klinton je bio svestan da njegova administracija mora obezbediti podršku za vojnu akciju, što bi, prema njegovim rečima, omogućilo i drugim zemljama da podrže intervenciju.
Provođenje intenzivne vojne akcije bez političkog plana Klinton je opisao kao problematično, naglašavajući da je potrebno pripremiti teren za vojne operacije i da mora postojati sporazum pre nego što „naše trupe stupe na kosovsko tlo“. Bler se slaže s njim da je potrebno preduzeti mere.
Kako se bližio mart 1999. godine, Klinton je ukazao na važnost pokazivanja snage, ali i na to da je važno da Milošević veruje da su se povukli pre nego što su zaista započeli napade. Klinton se tokom razgovora žalio na pritisak koji oseća zbog potencialne vojne akcije, naglašavajući da je srpska protivvazdušna odbrana daleko jača od iračke.
Ova dešavanja otkrivaju kako su Klinton i Bler zapravo donosili odluke o ratu, što je dovelo do katastrofalnih posledica. Planiranje vojnih operacija predviđalo je i neizbežne ljudske žrtve, ali su oni tokom razgovora više brinuli o tome kako da obezbede podršku domaće publike i saveznika nego o stvarnim posljedicama svojih odluka.
Transkripti takođe pokazuju njihovu svest o opasnostima i problemima s kojima će se suočiti tokom takvih intervencija. Klinton je bio zabrinut za svoje ljude u regionu i otvoreno govorio o tome da se ne očekuje da će brze pobede doći lako. Očigledno je da su znali da je ulog golem, ali su takođe znali i da će benefiti biti značajni.
U ovom kontekstu, njihova strategija se nije odnosila samo na trenutno vojno delovanje, već i na dugoročnu politiku koja je oblikovala budućnost regiona. Na kraju, njihova spremnost da idu u rat pokazuje kako je politička igra često važnija od ljudskih života, kao i to kako su strateški interesi često nadjačavali moralne dileme.
Ova tužna priča iz prošlosti nas podseća na složenost međunarodnih odnosa i na to kako vođe mogu oblikovati sudbine čitavih naroda. Transkripti pretežno otkrivaju planiranje i predodžbe koje su se vodile u najvišim političkim krugovima, ali ostavljaju otvorenim pitanje – kako se sjećamo tih događaja i kakve lekcije možemo izvući iz njih za budućnost.
