Od 2020. godine, Zemlja se okreće oko svoje ose brže nego ranije, što je dovelo do neočekivanih fenomena u rotationalnim obrascima planete. Grejem Džouns, astrofizičar koji istražuje ovaj fenomen, predvideo je da bi sledeći najkraći dan mogao biti 9. jula, 22. jula ili 5. avgusta 2025. godine. Ova informacija je objavljena na sajtu „Time and Date“. Prema Džounsu, dan će biti kraći za 1,66 milisekundi, što može da izgleda zanemarljivo, ali postavlja pitanje zašto se ovo zapravo dešava.
Solarni dan bi trebalo da traje tačno 86.400 sekundi, odnosno 24 sata, no rotacija Zemlje nikada nije bila u potpunosti stabilna. Iako su se prethodnih godina činilo da se zemlja okreće sporije, posebno zbog gravitacionog uticaja Meseca, 2020. je došlo do opšteg ubrzanja rotacije. Ono što je ranije bilo izuzetak postalo je nova norma; na primer, 2021. godine, dan je trajao 1,47 milisekundi kraće od uobičajenog, dok je 2022. godine taj pad iznosio 1,59 milisekundi. Godine 2023. vreme se skratilo za 1,31 milisekund, dok je rekord postavljen 5. jula 2024. godine, kada je dan trajao 1,66 milisekundi manje od očekivanih 24 sata.
Ove promene obično prolaze nezapaženo od strane javnosti, ali ih beleže atomskih satovi koji mogu meriti dužinu dana sa milisekundnom preciznošću. Pitanje koje se postavlja jeste šta uzrokuje ovo ubrzanje. Naučnici nemaju jasno objašnjenje, ali se dva moguća uzroka često pominju. Prvi je povezan sa orbitom Meseca, koja u nekim periodima postaje udaljenija od Zemljinog ekvatora. Ova relacija može uticati na rotaciju planete, ali ovo nije potvrđeno kao definitivan uzrok.
U istraživanjima je ustanovljeno da Mesec usporava rotaciju Zemlje već milijardama godina. Na primer, pre oko 4,5 milijardi godina, dan na Zemlji mogao je trajati od tri do šest sati. Gravitaciono privlačenje Meseca tokom vremena je promenilo obrtni moment Zemlje, produžavajući dužinu dana na onih 24 sata koje poznajemo danas.
Na prvi pogled, ušteda od nekoliko milisekundi možda ne deluje kao značajna promena, ali unutar tehnoloških i telekomunikacionih sistema, svaki deo sekunde ima svoju težinu. Globalni sistemi sinhronizacije su održani sa visokom preciznošću, i čak i male promene mogu izazvati probleme u funkcionisanju tih sistema.
Kada sagledamo dugoročne trendove, naučnici upozoravaju da bi, ako se ubrzanje rotacije nastavi, rotacija Zemlje mogla da se sinhronizuje sa Mesečevom orbitalnom putanjom u narednih 50 milijardi godina. U tom scenariju, ne bi bilo plima i oseka kakve poznajemo, a svet bi mogao videti samo jednu stranu Meseca. Ovo bi značilo da bi se jedna polovina Zemlje uvek suočavala sa Mesecom, dok bi druga polovina bila u stalnoj tami.
Obzirom na sve ove promene, jasno je da prirodne dinamike našeg planeta uvek predstavljaju veliku misteriju. Kako se rotacija ubrzava, tako se i naš odnos prema vremenu i razumevanju ovog fenomena menja. Sa naučnicima koji nastavljaju da proučavaju ove promene, ostaje nam da vidimo kako će sve to uticati na naš svakodnevni život i tehnologiju.
Dok se svet suočava sa izazovima vremena, jedno je sigurno: fenomen rotacije Zemlje ostaje ključni predmet istraživanja i zanimanja za naučnike iz različitih oblasti. Razumevanje ovih promena će svakako imati dugoročne posledice, ne samo za nauku, već i za čitavu civilizaciju.
