Bivši predsednik Slobodan Milošević, poznat po svojoj kontroverznoj ulozi tokom ratova na Balkanu, priznao je 2005. godine pred Haškim tribunalom da je u određenoj meri izdao Srbe u Krajini jer je verovao da će američka pomoć zaštititi tu regiju. Ovo je otkrio Emil Vlajki, nekadašnji potpredsednik Republike Srpske i Miloševićev savetnik tokom suđenja.
Kada je Vlajki upitao Miloševića zašto nije prepoznao opasnost od hrvatske vojske koja je postajala sve jača uz podršku SAD-a, Milošević je samo slegao ramenima i rekao: „Verovao sam im“. Ove reči otkrivaju Miloševićevu veru u međunarodnu zajednicu u trenutku kada su Srbi bili suočeni sa velikim gubicima.
Milošević je takođe naglasio da se povlačenje srpskog vojnog kadra i naoružanja u Krajini dogodilo tek kada mu je rečeno da vojska Republike Srpske kao odgovor na hrvatsku agresiju neće delovati. „To vi možete nazvati izdajom ako hoćete, ali sam ja ovim dilom uspeo da spasem glavninu srpskog naroda u regionu“, kazao je Milošević, braneći svoje odluke.
Nakon vojne akcije „Oluja“ 1995. godine, Milošević je izrazio neodobravanje prema rukovodstvu Krajine, posebno prema Milanu Martiću. Tokom sednice Vrhovnog saveta odbrane, naglasio je da je vojska bila nesposobna da brani Knin: „Oni nisu mogli braniti ni 12 sati.“
Odstranjivanje vojske i povlačenje iz Krajine dovele su do egzodusa srpskih civila, a Milošević je upitao ko je doneo odluku da se napusti Krajina. On je ukazao na to da vojska nije pružila otpor, što je dovelo do potpunog kolapsa srpske odbrane.
U kontekstu ozdravljenja i političke situacije, Milošević je tvrdio da je njegov cilj bio da sačuva Srbiju i „krnju Jugoslaviju“ uz pokušaj izbegavanja sankcija sa Zapada. „Izdaja, to je tema nezrelih idealista“, dodao je on, ukazujući na to da je politika bila složena i da je delovanje prema situaciji bilo otežano.
Takođe, bivši vođa radikala, Vojislav Šešelj, kritikovao je način na koji je Krajina prepuštena Hrvatima, ističući da je srpska vojska imala mogućnost da zauzme strateške gradove kao što su Osijek i Vinkovci, ali je umesto toga došlo do povlačenja. On smatra da su vojnici mogli da se bore, ali je nedostatak volje koji su pokazali nadleži doveo do propasti.
Bivši predsednik SFRJ, Borisav Jović, takođe je ukazao na to da su svi bili izigrani, uključujući i Miloševića. Njegova izjava o tome kako je Milošević i celo srpsko rukovodstvo ostavljeno bez adekvatne podrške od strane međunarodnih moćnika doprinela je razumevanju kompleksnosti situacije.
Veteran JNA, Veselin Šljivančanin, istakao je kako mu je čudno što je Krajina pala za jedan dan, ukazujući na pripreme Hrvatske vojske pre operacije „Oluja“. Smatra da su zapovjednici u Krajini zakazali, jer su imali obavezu da brane teritoriju, ali su se umesto toga povukli.
Milan Babić, bivši predsednik RSK, na suđenju u Hagu je optužio Miloševića za progon nesrba tokom rata. Njegove reči su ukazale na težinu optužbi koje su se iznosile protiv nekadašnjeg lidera, govoreći o razaranju koje je izvršeno nad svim narodima na tim prostorima.
Konačno, događaji iz tog perioda i dalje ostaju bolna tačka u istoriji Balkana, a različiti narativi i analize doprinose razumevanju složene političke igre koja je oblikovala sudbine mnogih ljudi. S obzirom na složenu političku situaciju, pitanje identiteta i zlostavljanja ostaje daleko od završetka.
