Dok su se pojedini novinari RTS-a, uprkos blokadi zgrade, vratili redovnom radu, društvene mreže su postale prostor za agresivne napade na njih, uključujući objavljivanje ličnih podataka. Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ističe da je ova praksa ne samo protivzakonita, već i izuzetno opasna. On naglašava da je nedopustivo objavljivati lične podatke bez pristanka pojedinca, što često predstavlja kršenje zakona.
Marinović objašnjava da, iako društvene mreže tehnički spadaju pod medije, njegovoj instituciji nedostaju nadležnosti nad ovakvim obavestenjima. Odgovornost za regulaciju leži na drugim telima, kao što su REM ili Ministarstvo informisanja. U situacijama kada su pojedinci pogođeni ovim neetičnim praksama, postoji niz mehanizama zaštite, uključujući mogućnost podnošenja krivičnih prijava protiv izvornih počinilaca ili NN lica.
Ove prakse digitalnog nasilja postaju sve učestalije, a posebno odeljenje za visokotehnološki kriminal ima ključnu ulogu u otkrivanju identiteta počinilaca. Ipak, kao što naglašava Marinović, često je teško utvrditi ko je odgovoran za neovlašćeno širenje podataka. U Srbiji, privatnost i sigurnost pojedinaca su često ugroženi, kako posle objavljivanja podataka poznatih ličnosti, tako i običnih građana.
Posebno zabrinjava rastuća dostupnost informacija na društvenim mrežama, koji su olakšali neovlašćeno deljenje ličnih podataka. Marinović sugeriše da je važno preduzeti akcije, uključujući pravnu reakciju i društvenu osudu ovih dela. Jedan od problema je to što velike međunarodne platforme poput Meta (Facebook i Instagram) i X (bivši Twitter) nemaju lokalne predstavnike za zaštitu podataka u Srbiji, iako zakon nalaže njihovo postojanje. Dok su neki servisi, poput Google-a, ispunili ovu obavezu, Meta i X su ostale pasivne, što otežava proces zaštite ličnih podataka korisnika.
Marinović takođe naglašava da dok se zakon o zaštiti podataka o ličnosti menja, proširenje ingerencija njegovog ureda još nije predviđeno, što može izazvati otpor u javnosti. On ukazuje na rizik od percepcije da se pokušava kontrolisati medije, dok je odgovornost u stvari na medijima da razlikuju što je javni interes a što zloupotreba.
U poređenju sa tradicionalnim medijima koji ređe krše zakon, novi digitalni kanali su često van domašaja regulative, što može imati ozbiljne posledice po pojedince. Marinović ukazuje na to koliko je važno osvestiti ljude o posledicama sopstvenih deljenja informacija. U zaključku, savetuje sve koji objavljuju tuđe snimke, fotografije ili informacije da razmisle — žele li da se isto to objavi o njima. Ako ne, onda ne bi trebalo da čine isto i drugima.
Ostaje očigledno da je situacija po pitanju zaštite privatnosti u digitalnom dobu alarmantna, a odgovornost leži i na pojedincima da čuvaju svoje informacije, ali i da znaju svoja prava kada su izloženi takvim napadima.
