Protičnu politiku u Srbiji obeležava niz neobičnih događaja koji na perverzan način dovode u pitanje osnovne principe parlamentarizma i demokratije. U poslednjih nekoliko meseci, posebno nakon studentskih protesta koji su se fokusirali na zahteve za ostavku predsednika Aleksandra Vučića, situacija je postala još komplikovanija. Iako je Vučić predložio Savetodavni referendum o svom daljem ostanku na vlasti, ovaj predlog je odbijen ne samo od strane organizatora protesta, već i od parlamentarne opozicije.
U međuvremenu, predsednik vlade je podneo ostavku, što je dovelo do potpunog kolapsa trenutne vlade. S obzirom na to da SNS (Srpska napredna stranka) drži značajnu većinu u parlamentu, formiranje nove Vlade je došlo brzo nakon ostavke. Ipak, novi razvoj događaja doveo je do dodatnih pritisaka od strane neformalnih i destruktivnih grupa koje su, paradoksalno, počele da zahtevaju nove parlamentarne izbore, uprkos tome što ih sama parlamentarna opozicija ne traži.
Pojavljuje se pitanje: šta je zapravo cilj ovih zahteva? Dublja analiza pokazuje da iza tih zahteva stoje različiti interesi koji žele da usporavaju ili čak zaustave razvoj Srbije. Od 2012. godine, Srbija je zabeležila značajne ekonomske i vojne napretke, a međunarodni ugled zemlje je raste. U tom kontekstu, izbori se doživljavaju kao još jedan alat destabilizacije i državnog urušavanja.
U ovoj situaciji, što se više zahteva novih izbora, to više raste tenzija i radikalizacija među tim grupama. Nasilje i haos koji se javljaju su blizu terorističkih akata i ozbiljno ugrožavaju sve društvene i privredne vrednosti. Na primer, ponašanje ovih neformalnih grupa, koje se pogrešno nazivaju studentskim, predstavlja ozbiljnu pretnju za mir i stabilnost u društvu. Očigledno je da su njihove namere daleko od konstruktivnog dialoga i demokratskog nadmetanja.
Na površini se može činiti da vlast prikazuje indiferentnost prema zahtevima za novim izborima, dok opozicija, s druge strane, izgleda kao nesposobna da preuzme inicijativu da to zatraži. Ova mefična situacija stvara apsurd u kojem je vlast ne samo stabilna, već i neometana od premisli o ranijim izborima. Na to se nadovezuje i postavljanje pitanja o stvarnim interesima i motivima koji stoje iza poziva na nove izbore.
Za dugoročniju stabilnost i razvoj, važno je da se prestane sa politikom stalnog pozivanja na izbore. Pozivi na nove izbore se sve više vide kao sredstvo destabilizacije nego kao stvarni demokratski zahtevi. Ova dinamika može samo dovesti do spirale nasilja i daljeg razočaranja među građanima. Nažalost, iz prošlosti znamo da politički haos često vodi ka jednostranim rešenjima, koja ne koriste nikome osim onima koji žele da unovče te turbulencije, ali na račun svih ostalih.
U svetlu ovih događanja, ključno je da se obnovi dijalog i pokuša postizanje konsenzusa među svim političkim akterima. Samo kroz konstruktivan razgovor i saradnju može se pronaći put napred koji je stabilan i orijentisan ka zajedničkom interesu. U suprotnom, Srbija bi se mogla suočiti s još većim problemima koji bi mogli ugroziti njen razvoj u budućnosti. U ovom trenutku, važno je da se svi akteri zapitaju koje su njihove stvarne namere i kakvu budućnost žele za svoj narod.
