BIVŠI državni sekretar MUP Srbije, Dijana Hrkalović, osudjena je na kaznu zatvora od 16 meseci zbog krivičnog dela trgovina uticajem u Specijalnom sudu u Beogradu. Pored nje, nekadašnji načelnik Policijske uprave u Novom Sadu, Milorad Šušnjić, takođe je proglašen krivim za zloupotrebu službenog položaja, a njegove kazne su ispostavljene na godinu dana. Nasuprot njima, nekadašnji direktor Službe za specijalne istražne metode (SSIM), Dejan Milenković, oslobođen je optužbi.
Tako je, posle skoro tri godine suđenja, završen prvi stepen sudskog postupka protiv troje bivših visokih funkcionera srpske policije. Predsednica Krivičnog veća, Slađana Marković, istakla je u obrazloženju presude da su određene optužbe dokazane, ali da u slučaju Milenkovića nije bilo dovoljno dokaza za zloupotrebu službenog položaja.
Presuda je počela rečima: „U ime naroda, Dijana Hrkalović i Milorad Šušnjić – krivi su!“ treba napomenuti da nije bila prisutna prvooptužena Hrkalović, što nije bila zakonska obaveza. U presudi je navedeno da je Hrkalović, dok je bila sekretar Uprave kriminalističke policije, vršila pritisak na Milenkovića da ne dostavi izveštaj o analizi mobilnih telefona Veljka Belivuka, u okviru slučaja ubistva Vlastimira Miloševića. Ovi izveštaji su, kako je konstatovano, dostavljeni tek pred kraj sudskog postupka, kada je već bilo utvrđeno da su Milošević i Belivuk bili u sukobu.
Marković je naglasila da čak i da je sud poverovao optuženoj da je delovala po nalogu tadašnjeg ministra Nebojše Stefanovića, to ne bi bilo opravdanje za njen postupak. U okviru presude, sud je zaključio da Milenković nije kriv, jer nije dokazana korist od njegovog ponašanja, a ni motiv da ostane na poziciji načelnika.
U vezi sa operativnom obradom nazvanom „Mangusta“, sud je utvrdio da je celokupan dokumentant dostavljen tužilaštvu, ne uoči bilo kakvih grešaka u radu tužilaštva. Mnoge informacije su uključivale tajno snimanje razgovora između advokata i bliskih saradnika poznatog kriminalca Luke Bojovića. Tokom razgovora pojavio se i spisak potencijalnog brisanja snimaka sa nadzornih kamera, ali nije bilo dokaza da je Hrkalović direktno uključena u te radnje.
U drugom slučaju, operativnoj obradi „Kroše“, sud takođe nije našao dokaze protiv Milenkovića. Doprinos i obrada su bili rezultat susreta tadašnjeg direktora „Srbijašuma“, Igora Braunovića, i drugih pojedinaca, koji su izazvali sumju ali su ostali bez konkretnih posledica.
Za Šušnjića je konstatovano da je zloupotrebio svoj položaj kada je pod zaštitu stavio kriminalca Darka Eleza umesto da postupa po prijavama potencijalnih žrtava. Ovaj postupak je uključivao lažno izveštavanje, dok je konkretniji uvid u policijske beleške pokazao da su prijave bile ignorisane, a čak je i Samo jedan bezazleni izveštaj bio sastavljen.
Sudsko veće je takođe potvrdilo da je bilo svedoka koji su imali potpun pristup informacijama o tom slučaju, a kao posledica su trpeli pritiske novosadske policije. Pretnje koje je prijavio Želimire Kreštalica u nekoliko su navrata ignorisane, što je dodatno naglasilo povredu prava potencijalnih žrtava.
Javno tužilaštvo za organizovani kriminal je počelo sa zahtevima za kazne od pet godina za Hrkalović, dve godine za Šušnjića, dok su za Milenkovića tražili godinu dana zatvora.
Presudom se okončava jedna od najvažnijih parnica, koja je otkrila duboke korupcijske veze unutar policijskih struktura Srbije, ali i ukazuje na nedostatak pravde za žrtve nasilja i zloupotreba u sistemu. Pitanja o odgovornosti i delovanju nekadašnjih njenih članova ostaju otvorena, a društvo se suočava sa potrebom za suštinskim promenama u pravosudnom sistemu.
