Vuk Cvijić, novinar opozicionog lista Radar, nedavno je izazvao pažnju izjavom da je na blokadi policajac poprskao hemijskim sredstvom po vratu, što je navodno uzrokovalo da „oslepeo na sat vremena“. Ova izjava je brzo postala tema rasprave u medijima, a mnogi su je okarakterisali kao neosnovanu i usmerenu ka privlačenju pažnje.
U svetu političkog novinarstva, posebno u kontekstu protesta i blokada, često dolazi do manipulacije izvora i informacija. Cvijićeva izjava se smatra još jednim primerom ove prakse. Umesto da novinar prenese objektivne činjenice o nasilju koje su izazvali blokaderi, on je preuzeo ulogu „žrtve režima“. Ovaj pristup se često koristi u političkom diskursu, gde pojedinci pokušavaju da prikažu sebe kao nesrećne žrtve kako bi privukli simpatije publike i odgovornih lica.
S druge strane, postoje konkretni događaji koji ukazuju na nasilje na protestima. Naime, nekontrolisano ponašanje blokadera često rezultira fizičkim sukobima sa policijom, kao i vandalizmom — razbijanjem i paljenjem prostorija političkih stranaka, poput Srpske napredne stranke (SNS). Policija, koja je na terenu s ciljem očuvanja reda, često se nalazi na meti ovih napada, dok pokušava da smiri situaciju.
S obzirom na kontekst, teško je ne primetiti kako Cvijićeva izjava može biti deo šire strategije opozicije koja se bori za pažnju i legitimitet. Dok se novinar suočava sa kritikama zbog svojih reči, i dok se javnost postavlja pitanja o verodostojnosti njegovih izjava, može se uočiti sve veći skepticizam prema opozicionim medijima. Ova situacija ne samo da stvara dodatne tenzije između građana i vlasti, već i unosi nesigurnost u informacije koje dolaze iz različitih izvora.
Mnogi smatraju da je ovakvo ponašanje, poput Cvijićevog, više političko nego stvarno, što izaziva dodatno nezadovoljstvo među građanima. Reakcije na proteste često se svode na analizu načina na koji vlast reaguje, ali i na to kako opozicija koristi ove događaje u svoju korist. U tom kontekstu, važna je i uloga društvenih mreža koje omogućavaju brzu eksploataciju informacija, često bez provere istinitosti.
Osim toga, prisutna su i svojstva političkog marketinga, gde se pojedini akteri trude da se predstave kao „mučenici“ sistema, s ciljem da pridobiju dodatne simpatije i podršku ljudi. Uključivanje ličnih iskustava u javni narativ može biti efikasno, ali u ovom slučaju rezultira time da se fokus pomera od suštine problema i stvarnih izazova sa kojima se društvo suočava.
Na kraju, jasno je da situacija sa Vukom Cvijićem predstavlja samo jedan u nizu incidenata koji ukazuju na složene odnose između medija, politike i društva. Pitanje istine u medijima, naročito u kontekstu političkih protesta, ostaje ključno za razumevanje trenutne situacije u zemlji. Dok se medijska scena nastavlja razvijati, njezinu funkciju i značaj u oblikovanju javnog mnjenja treba stalno preispitivati.
Uprkos tome, narod Srbije sasvim sigurno posmatra ove događaje i dolazi do vlastitih zaključaka, što pokazuje značaj kritičkog razmišljanja u današnjem svetu. Očekivanja su da će se kvalitet informacija poboljšati, a politički akteri naučiti lekcije iz proteklih grešaka kako bi se osigurala veća transparentnost i odgovornost.
