Srbija se etablira kao jedan od vodećih proizvođača voća u Evropi, zauzimajući četvrto mesto po veličini izvoza, nakon Poljske, Španije i Nemačke. Voćarstvo zauzima ključnu ulogu u poljoprivredi, a osnovni izvor prihoda dolazi od izvoznih aktivnosti. Tokom poslednjih 15-20 godina, malina, jabuka i višnja su se redovno našle među top deset izvoznih proizvoda, dok se u nekim godinama isticala i kupina. Profesor Zoran Keserović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu smatra da bi se na ovom spisku uskoro mogla naći i borovnica.
Prošle godine, borovnica je ostvarila vrednost izvoza od oko 31 milion dolara, što ukazuje na njen značaj. Ulaganja u savremene zasade kreću se od 55.000 do 70.000 evra po hektaru. Ipak, proizvodna godina 2023. se pokazala kao jedna od najgorih u poslednjih 35 godina zbog mraza i grada, što je direktno uticalo na prinose. Keserović ukazuje da će visoke cene biti postignute za voće poput kajsije i trešnje, kao i za šljive, višnje i borovnice, zbog smanjenih količina na tržištu.
Borovnica se smatra najprofitabilnijom voćnom vrstom, dok je prošla godina bila teška za malinu, čija je cena bila znatno niža. Proizvođači trešanja su profitirali zbog viših cena, dok je kupina takođe postigla dobru prodajnu cenu. Troškovi postavljanja novih zasada variraju u zavisnosti od vrste voća i tehnologije. Na primer, za zasad Oblačinske višnje ili lešnika, investicija se kreće između 9.000 i 12.000 evra. Proizvođači oraha beleže profit od devet do deset hiljada evra po hektaru, uz investicije od 11.000 do 13.000 evra.
Prema poslednjem popisu poljoprivrede iz 2023. godine, borovnica beleži najveći rast površina i proizvodnje u protekloj deceniji. Površina pod borovnicom je porasla sa 250 hektara u 2012. na impresivnih 8.318 hektara u 2023. godini. Kroz analizu, Keserović napominje da proizvodnja borovnice nije regionalno koncentrisana kao kod drugih jagodastih voća. Najveći delovi pod borovnicom nalaze se u zapadnoj Srbiji, dok se u Vojvodini uglavnom gaji u kontejnerima.
Proizvodnja borovnice u Srbiji fokusira se na severnoameričku visokožbunastu borovnicu, čiji su plodovi uglavnom namenjeni stonom tržištu. Osim toga, sakupljaju se i plodovi šumske borovnice koji se izvoze zamrznuti ili kao prerađevine. U periodu kada su dostupne rane i srednje rane sorte, na inostranom tržištu se beleži deficit svežih borovnica, što dodatno pogoduju prodaji i visokim cenama.
Pored gajenja na zemljištu, borovnica se uspešno uzgaja i u kontejnerima, što omogućava veću gustinu zasada i lakše izvođenje zalivanja. Ipak, postoje izazovi u vezi sa izborom veličine i tipa kontejnera te pravilnom negom, što može da utiče na kvalitet i prinos. Keserović upozorava da su tokom širenja proizvodnje borovnice u Srbiji zabeleženi mnogi propusti. Mnogi proizvođači su nepravilno birali teren za zasade, koristili loš kvalitet sadnog materijala, prekomerno primenjivali đubriva, nestručno obavljali rezidbu i nisu adekvatno štitili biljke.
U svetlu svih ovih informacija, jasno je da Srbija ima potencijal da postane vodeći proizvođač borovnice u regionu, ali je potrebno adresirati navedene izazove kako bi se maksimizirali prinosi i kvalitet proizvoda. S obzirom na tržišne uslove i potražnju za borovnicom, strategije koje će se fokusirati na unapređenje tehnoloških procesa i obuku proizvođača postaju od ključnog značaja za budući razvoj ovog sektora. Voćarstvo ostaje srž srpske poljoprivrede, a borovnica je ključni faktor za ekonomski uspeh i održivost voćarskih farmi u zemlji.
