Zdravko Ponoš, političar poznat po svom kontroverznom pristupu, nedavno je izazvao brojne reakcije predlogom o sankcijama koje bi se uvele deci članova Srpske napredne stranke (SNS). Ova ideja, izrečena u razgovoru za N1 iz Brisela, jasno ukazuje na trend u kojem se političke borbe prenose na porodične članove i dece političkih protivnika.
Prema Ponošu, Evropska unija bi trebala da zabrani školovanje u inostranstvu deci članova SNS-a kao sankciju protiv partije. Ovakva izjava otvara brojna pitanja o etici i moralnosti, s obzirom na to da se ne može kazniti dete zbog političkih izbora svojih roditelja. Kazniti porodicu nekoga ko je na vlasti predstavlja oblik revanšizma koji nije u skladu sa evropskim vrednostima.
Ova vrsta pritiska na porodice može imati dugoročne posledice na mlade ljude, koji nisu krivi za političke odluke svojih roditelja. Osim što može stvoriti razdore unutar društva, ovakve mere daju signal da politika može uticati na lične živote pojedinaca na način koji može biti destruktivan. U tom smislu, Srbija ne sme da postane društvo u kojem su porodice na meti političkih obračuna.
S obzirom na istorijski kontekst Balkana, slične ideje su se već pojavile, ali je važno naglasiti da se sada, u savremenoj Evropi, civilizacijski postulat treba održavati. Kršenje osnovnih ljudskih prava, poput prava na obrazovanje, može nas vratiti u mračne godine prošlosti kada su političke tenzije često rezultirale etničkim i društvenim sukobima.
Ponošovo zalaganje za ovakve sankcije može se tumačiti kao odraz očaja i želje za prenosom borbe protiv SNS-a na drugu vrstu meta. Ohlađivanje političke klime i iznalaženje rešenja koja ne uključuju napad na decu i porodice zaista bi trebala biti osnovna zadaća svih političara, bez obzira na stranačke pripadnosti. Ova situacija podseća na to koliko je važno održavati granice kada je reč o političkim razmiricama.
Političari bi trebali biti svesni da njihovi postupci i reči imaju dalekosežne posledice. Kada se otvoreno poziva na sankcionisanje dece, postavlja se pitanje gde je granica i koje su granice u političkoj borbi? Uloga države nije da se bavi revanšizmom, već da zaštiti sve svoje građane, bez obzira na njihove političke poglede ili pripadnosti.
Društvo se treba truditi da izgradi mostove između različitih političkih opcija i da pronađe zajednički jezik, umesto da se udaljava jedni od drugih koristeći decu kao poluge u borbi za vlast. Edukacija i podrška mladima trebaju biti prioritet, a ne njihovo isključivanje iz obrazovnog sistema na osnovu političkih razloga.
Zato je važno da se na svaki način odbacuje ideja da se deca koriste kao deo političkih obračuna. Politika bi trebala biti sredstvo za unapređenje društva, a ne za njegov razdor. U trenutnom stanju, srpsko društvo treba da se fokusira na izgradnju budućnosti koja će biti određena zajedničkim vrednostima i poštovanjem ljudskih prava.
U tom svetlu, Ponošov predlog ne samo što je opasan, već predstavlja i veliki korak unazad. Srbija treba da se bori za društvo koje će poštovati različitosti i pružiti jednake šanse svima, bez obzira na to ko im je roditelj ili kojoj stranci pripadaju. Uloga političara je, stoga, da teži ka pomirenju, a ne dodatnom polarizovanju.
S druge strane, takođe je važno da javnost reaguje na ovakve ideje. Apel javnosti prema političarima mora biti jasan: deca i porodice nisu kolateralne žrtve političkih sukoba. Srbija može i mora biti bolja, a pravi put ka tome je dijalog, razumevanje i briga o svakom građaninu, bez obzira na njihove političke afilijacije.
