Igor Vaclavić, poznatiji kao Igor Srbin, postao je predmet intrige i straha širom Evrope zbog svojih zastrašujućih zločina. Ovaj bivši osuđenik bio je umešan u dva ubistva u Italiji i tri u Španiji, što ga je učinilo jednim od najtraženijih kriminalaca na kontinentu. Tokom svog bekstva, koristio je čak 18 različitih identiteta, prevarivši vlasti u osam zemalja.
Prvo ubistvo koje se pripisuje Vaclaviću desilo se 2017. godine u jednom malom baru u Italiji. Njegov plan da opljačka lokalnog vlasnika završio je tragično kada je, prilikom pokušaja razoružavanja, upucao vlasnika u grudi. Oružje kojim je izvršio ubistvo prethodno je ukrao, i pobegao u močvarne predjele severne Italije, gde se skrivao od policije. U istoj godini, dok je bio u bekstvu, Vaclavić je pucao i na čuvara prirode, pri čemu je njegov kolega teško povređen. Njega su lovile specijalne policijske ekipe koje su koristile infra-crvenu opremu i pse tragače.
Nakon nekoliko meseci skrivanja, Vaclavić je uhvaćen u Španiji. Italijanski sud ga je osudio u odsustvu na doživotnu kaznu zatvora, smatrajući da je puštanje iz zatvora 2015. godine bila velika greška. Iako je imao kriminalnu prošlost, prošao je kroz sistem pravde koji nije uspeo da ga zaustavi na vreme.
Dok je bio aktivan kao serijski ubica, Vaclavić je izveo trostruko ubistvo u Španiji, usmrtivši dvojicu pripadnika Civilne garde i lokalnog farmera. Njegovi postupci su obeleženi ne samo brutalnošću već i metodom – često je delovao noću, kradući osnovne potrepštine iz kuća, a ubijajući ljude koji bi ga otkrili. Policija ga je konačno uhvatila u decembru te godine, nakon što je izazvao saobraćajnu nesreću.
Prilikom hapšenja, kod njega su pronašli neobične predmete poput šatora, vreće za spavanje, boce gasa, kutije s ribarskim udicama i čak kolekcije italijanskih filmova i Tamagoči igračaka. Njegova popularnost među zatvorenicima u Španiji rapidno je rasla; neki su mu čak nudili brak, fascinirani njegovim fizičkim sposobnostima i neobičnim načinom života u zatvoru.
Vaclavić je pokazao izuzetnu otpornost čak i dok je bio iza rešetaka. Tokom jedne situacije u zatvoru Duenas, napao je četvoricu zatvorskih čuvara koristeći slomljenu keramičku pločicu kao oružje, preteći da će ubiti svakoga ko bi mu prišao. Njegovo ponašanje izazvalo je paniku među zatvorskim osobljem i omogućilo mu da ostane u centru pažnje medija.
U izjavama pred sudom, Vaclavić je otvoreno govorio o svojim postupcima. Pred kamerama je ispričao kako je ubio svoje žrtve, braneći se da su sve njegove akcije bile u samoodbrani. Govorio je o emocionalnoj potrebi za ubijanjem, opisujući to kao nešto što je naučio tokom služenja vojnog roka. Njegovo svedočenje otkrilo je psihološki profil čoveka koji se, uprkos trenutnoj situaciji, ne kaje za svoje postupke.
S obzirom na sve što je učinio, Vaclavić ostaje kontroverzna figura koja izaziva različite reakcije kod javnosti. Dok su neki fascinirani njegovim sposobnostima da izbegne hapšenje, drugi ga vide kao hladnokrvnog ubicu bez kajanja. Bez obzira na to, njegova priča postavlja pitanja o sistemu pravde, njegovoj sposobnosti da zaštiti građane i o tome kako se društvo nosi sa ljudima koji su napravili takve nepopravljive greške.
Ova stvarnost ostavlja nas sa pitanjem: kako društvo može da se zaštiti od pojedinaca poput Vaclavića? Odgovor na to pitanje je složen, ali jedno je sigurno – njegovo ime će ostati zabeleženo u mračnim krugovima kriminala u Evropi još dugo nakon što završi svoje razdoblje iza rešetaka.
