Tragedija koja se desila 3. maja 2023. godine u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ postala je tema koja je duboko uzdrmala srpsko društvo. Naime, trinaestogodišnji učenik usmrtio je desetak svojih vršnjaka i čuvara, što se može smatrati klasičnim primerom fenomena poznatog kao „Crni labud“. Ovaj termin, koji je uveo Nasim Taleb, obuhvata događaje koji su neočekivani i imaju ogroman uticaj, a tek nakon što se dese, ljudi često pokušavaju da ih objasne kao nešto što se moglo predvideti.
Pre tragedije, dečak je bio viđen kao odličan učenik bez bilo kakvih naznaka devijantnog ponašanja. Ni škola, ni roditelji nisu mogli ni zamisliti da bi on mogao postati počinilac jednog od najstrašnijih zločina u modernoj srpskoj istoriji. Ova neočekivanost, koja se u potpunosti uklapa u Talebovu teoriju, pokazuje koliko su neka lica i događaji složeni i duboko skrivaju svoje prave karakteristike.
Pucnjava u Ribnikaru ostavila je snažan uticaj na percepciju bezbednosti u školama širom Srbije. Otvorila su se pitanja o kontroli oružja, mentalnom zdravlju i odgovornosti roditelja. Strah, šok i osećaj nesigurnosti su preplavili kako roditelje, tako i učenike i nastavnike. Mediji su odmah počeli da tragaju za odgovorima, a istraživanjem su otkrivene informacije o dečakovim interesovanjima, uključujući i treniranje u streljani. Ono što pre tragedije nije delovalo kao crveni alarm, postalo je predmet analize, pokušavajući da se razume uzrok ovog strašnog dela.
Socijalni kontekst koji okružuje ovakve događaje često pokazuje da masovne pucnjave, iako retke, često nastaju u društvima gde se nasilje normalizuje. Lak pristup oružju, mentalne krize i neprepoznatljivi signali ostavljaju traga na društvu, a Srbija se, nažalost, suočava s tim problemima. Masakr u Ribnikaru nije samo incident, već podsetnik na ranjivost društva pred nepredvidivim događajima.
Gledajući na dečaka čiji je čin izazvao ovu tragediju, njegov otac, Vladimir Kecmanović, izjavio je da nije imao jasna objašnjenja za dečakovo nasilno ponašanje. Opisivao ga je kao uzornog učenika i naglašavao da nije postojala indikacija o mogućim problemima. Ova situacija se savršeno uklapa u prvu karakteristiku „crnog labuda“ — ništa u dotadašnjem ponašanju nije signalizovalo da će se ovako nešto desiti.
Samo dan nakon tragedije u Ribnikaru, Srbija je bila pogođena dodatnom tragedijom – masakrom u blizini Mladenovca, gde je Uroš Blažić, u tom trenutku dvadesetjednogodišnjak, ubio devet osoba i ranio trinaest drugih. I ova situacija predstavlja primer „crnog labuda“. Ni u jednom od ova dva slučaja nisu postojali jasni signali koji bi ukazivali na predstojeću katastrofu. Dečak iz Ribnikara bio je uzoran đak, dok su komentari na ponašanje Uroša Blažića često prolazili neprimećeno.
Posle ovih strašnih događaja, došlo je do retrospektivne analize, kako stručnjaka, tako i medija, koji su pokušavali da pronađu razloge i motive za ovakvo ponašanje. Da li su signali postojali, ali su bili neprepoznati? Da li su institucije zakazale? Ova pitanja su nametnuta kao imperativ za društvo, pokazujući potrebu za hitnim promenama u obrazovnom sistemu, kontroli oružja i mentalnom zdravlju.
Na kraju, Srbija se suočila sa svojim „crnim labudovima“, učeći važnu lekciju o ranjivosti društva. Ove tragedije ukazuju na potrebu za promenom svesti o problemima u društvu, jer ignorisanje problema nije više opcija. Iako su se činile kao daleki događaji, Srbija je u kratkom razmaku upoznala svoje crne labudove, ostavljajući duboke rane koje će teško zacijeliti.
