Fišerov salaš, nekadašnji simbol elegancije i raskoši, danas je skrajnut od magistralnog puta i uronjen u zaborav. Ovaj letnjikovac, izgrađen između 1900. i 1904. godine prema projektu Hermana Bolea, sada polako propada dok se drveni trem urušava i krov od trske odoleva zubu vremena.
Legenda kaže da je salaš nekada bio mesto gde su priroda i čovek bili u savršenom skladu. Milan Belegišanin je ovu priču o starcu baštovanu zabeležio u svojoj knjizi „Snovi zatravljenih kula“, gde se opisuje susret starca sa kočijama spahije Fišera i njegovu sposobnost da razume jezik drveća.
Kada je starac došao na salaš, ponudio je da stvori park koji će biti divljenje generacijama. Fišer, impresioniran njegovom ponudom, dao mu je slobodu da oblikuje park prema svojoj viziji. Uskoro je pod starčevim rukama plodna vojvođanska zemlja oživela, stvarajući park koji je bio pravo remek-delo prirodnog i ljudskog stvaralaštva.
Međutim, sreća nije dugo trajala. Fišer je zaražen bolešću, a njegovi sinovi, vođeni pohlepom, nisu imali milosti prema šumi koju je starac posadio sa toliko ljubavi. Poslednje drvo palo je uz jezive zvuke lomljenja grana i udaraca sekira, dok je starac beznadežno plakao pod najvećim hrastom.
Tragedija je dostigla svoj vrhunac kada je starac, proklet gnevom i tugom, preobražen u drvo i osvetio se Fišerovim sinovima, zadavši im smrt pre nego što je sam pronađen mrtav ispod hrasta lužnjaka, sa urezanim slovom „A“ kao simbolom osvete prirode.
Danas, od nekadašnjeg parka i letnjikovca ostali su samo tragovi – izbledeli temelji, prekriveni mahovinom kamen iz fontane, i drvene grede koje polako odolevaju vremenu. Vetar nosi miris truleži i zemlje, dok se preostala stabla tiho sećaju nekadašnje raskoši. Legenda o starcu baštovanu i njegovom jeziku drveća i dalje živi, podsećajući na cenu pohlepe i ljubavi prema prirodi koja nikada ne umire.
