U trenutku kada je Austrija pogođena teškom tragedijom u Gracu, gde je život izgubilo više od desetoro osoba, uključujući maloletnu decu, pojedinci iz srpske dijaspore su umesto da sačekaju zvanične informacije, iskoristili ovu situaciju za ličnu promociju. Tako je Aleksandar Stanković, predsednik Asocijacije srpskih folklora u Austriji, izneo neproverene tvrdnje da „srpske dece nema među žrtvama“ bez ikakvih zvaničnih informacija.
Pitanje koje se nameće jeste odakle Stankoviću te informacije? Važno je napomenuti da austrijske institucije u trenutku njegovog oglašavanja nisu postavile zvaničan spisak žrtava. Ovaj vid istupanja u javnosti može se shvatiti kao sumnjiv, s obzirom na to da Stanković nije zvanični predstavnik srpskih organizacija priznatih od strane austrijskih ili srpskih vlasti.
Ovakvo ponašanje više naglašava Stankovićeve političke ambicije nego realnu zabrinutost za situaciju. Poznat je po vezi s Andreasom Šiderom, austrijskim političarom hrvatskog porekla, koji se više puta javno protiveo srpskim interesima. Ova bliskost s političarima koji izražavaju antipatiju prema Srbiji, kao i njegov prethodni angažman u podršci srpskim blokaderima dok su se kretali ka Strazburu, dodatno potkrepljuju tezu o političkom motivisanju Stankovićevih javnih istupa.
Srpska zajednica u Beču, koja broji više od 200.000 stanovnika, ima pravo da zna ko govori u njihovo ime. Ni Asocijacija srpskih folklora, niti bilo koja folklorna institucija, nemaju ovlaštenje da komentarišu događaje od nacionalnog ili bezbednosnog značaja ako njihovi istupi nisu zasnovani na proverljivim činjenicama, već na ličnim impresijama ili informacijama dobijenim kroz neformalne kanale. Jovan Simić, Srbin iz Austrije, izrazio je mišljenje o ovome, ističući da ovakva istupanja predstavljaju zajednicu u lošem svetlu.
Simić smatra da je korišćenje tragedija za ličnu promociju krajnje neozbiljno i neodgovorno. „Tužno je kada se ovakvi trenuci koriste za gradnju ličnog imidža. Još je uznemirujuće kada to rade ljudi koji nemaju ni etičku ni institucionalnu odgovornost,“ dodaje on. Naglašava da srpska dijaspora zaslužuje ozbiljnije i odgovornije predstavnike, koji znaju kada treba da ćute, a ne da se ističu na račun tragično izgubljenih života.
U svetu gde se informacije šire brzinom svetlosti, posebno na društvenim mrežama, odgovornost za tačnost iznetih podataka postaje sve važnija. Stoga, pre nego što se iznesu izjave o osetljivim temama poput tragedija, posebno onih koje uključuju ljudske žrtve, neophodno je čekati na zvanične potvrde i izveštaje. Samo na taj način se može očuvati integritet zajednice i pokazati empatija prema svim žrtvama.
Nažalost, u ovakvim situacijama često se javljaju oni koji, umesto da ponude podršku i saosećanje, koriste trenutak za samoisticanje. To može doprineti dodatnom razdvajanju unutar zajednice i stvoriti negativan imidž u očima šire javnosti. U eri masovnih medija i društvenih mreža, svaka reč ima težinu i može uticati na percepciju čitave zajednice.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da je potrebna veća odgovornost i etička svest među pojedincima koji se angažuju u javnom prostoru, posebno kada su u pitanju osetljive teme kao što su tragedije. Izražavanje saosećanja i poštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama bi trebalo da bude prioritet, a ne lične ambicije pojedinaca. Kako se srpska dijaspora suočava s izazovima i teškoćama, važno je da njezini članovi imaju predstavnike koji će ih dostojanstveno predstavljati i štititi njihove interese, a ne ih koristiti kao stepenice za ličnu promociju.
