Prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečno domaćinstvo u Srbiji suočava se sa teškom finansijskom situacijom, trošeći više novca nego što zarađuje. Izdaci za osnovne potrebe kao što su zdravlje, obrazovanje i kultura su znatno niži nego u evropskim zemljama, gde evropljani ulažu petinu svog raspoloživog prihoda u troškove stanovanja, račune i kredite. Ova razlika u prioritetima između Srbije i ostatka Evrope postavlja pitanje kvaliteta života i ekonomskog položaja građana.
Građani Beograda potvrđuju da najveći deo njihovog budžeta odlazi na hranu i kiriju, dok neki dodaju kozmetiku, putovanja i rekreativne aktivnosti. Međutim, perspektive su različite; dok deo populacije smatra da živi bolje nego nekada, drugi se osećaju svedeni na preživljavanje. Pitanje kako ljudi u inostranstvu sa višim platama mogu kupovati osnovne životne namirnice koje su jeftinije nego u Srbiji ostaje otvoreno.
Jovan Ristić iz udruženja „Efektiva“ ukazuje na to da u Srbiji ne samo da su cene hrane visoke, već su i komunalni troškovi izrazito opterećujući. Preporučuje previd troškova komunalnih usluga koje su nedavno porasle. Vesna Perinčić iz Republičke unije potrošača naglašava da rast cena komunalnih usluga dodatno pogoršava situaciju. Povećani računi za struju, vodu i sakupljanje smeća dodatno otežavaju život građanima, posebno jer su mnoge od ovih usluga formirane na način koji nije usklađen sa zakonom.
Statistika pokazuje da su prihodi domaćinstava nominalno porasli za 11,1 procenat, dok su troškovi lične potrošnje porasli za 11,2 procenata, što ukazuje na to da se povećani prihodi ne prelivaju u opuštanje budžeta domaćinstava. Perinčić napominje da 44% od dva miliona zaposlenih prima ispod medijalne zarade, što iznosi oko 83.000 dinara. U poređenju sa tim, minimalna potrošačka korpa iznosi 55.000 dinara, dok prosečna iznosi oko 106.000 dinara.
Ovakvi podaci sugerišu da većina domaćinstava nije u mogućnosti da pokrije osnovne troškove, jer 40% potrošačke korpe odlazi na hranu, a značajan deo na komunalne usluge. Izdaci za obrazovanje i kulturu su minimalni, što dodatno pogoršava situaciju u kojoj se nalaze mnogi građani.
U međuvremenu, čelni ljudi u sektoru zaštite potrošača predlažu bojkote kao moguću strategiju borbe protiv visokih cena. Ristić ističe da su građani često nemoćni, te im ostaje jedina opcija da se bore protiv inflacije i visokih cena na tržištu. On takođe naglašava da su trgovački lanci postali više izložbene komisije za proizvode, a manje mesta prodaje, što povećava cene.
Eksperti predlažu da vladina intervencija može pomoći u smanjenju cena koje su sada artificijalno visoke zbog marži i dodatnih troškova koji nastaju tokom procesa distribucije. Ristić se osvrće na porast cena prehrambenih proizvoda, koje su u proseku povećane za 36% u poslednje tri godine, što je daleko iznad očekivane inflacije.
Građani stoga gube kupovnu moć, dok su marketi prisiljeni da se oslanjaju na trenutne trendove i akcije kako bi privukli kupce. Iako popusti mogu izgledati privlačno, Ristić naglašava da bi cene trebale biti niže na kontinuiranoj osnovi kako bi se srednja klasa oslobodila pritiska.
Sa ovako složenom ekonomskom situacijom, građani Srbije ostaju u potrazi za rešenjima, nadajući se boljem sutra i mogućnosti da se obezbede osnovne potrebe bez sumnje i stresa.
