Iako je Stiven Spilberg jedan od najuspešnijih reditelja u istoriji filma, čak i on nije bio imun na izazove kada je u pitanju nagovaranje nekih glumaca da se pridruže njegovim projektima. Primećujući da, u svetu filma, ne postoji sveprisutni konsenzus ili slaganje, ono što se često dešava su odbijanja i nesuglasice. Dvojica čuvenih glumaca, Džon Gudman i Danijel Dej-Luis, imali su različite pristupe kada su odbili Spilbergove ponude.
Priča počinje 1989. godine kada je Spilberg radio na filmu „Zauvek“. U tom trenutku, bez ikakvog prethodnog dogovora, pred celom filmskom ekipom je izjavio da je pronašao svog Freda Kremenka i da je to Džon Gudman. Ova izjava je iznenadila Gudmana, koji se odmah osećao pod pritiskom i u situaciji koja mu nije bila prijatna. Na kraju je popustio i pristao na ulogu, ali je iskustvo ostavilo gorak ukus. Kada je saznao da će biti nastavak „Porodice Kremenko“, zatražio je od Spilberga da ga ne uključuje, što je Spilberg poštovao. Ulogu je na kraju preuzeo Mark Edi.
S druge strane, Danijel Dej-Luis je imao drugačiji razlog za odbijanje Spilbergove ponude. Sredinom 2000-ih, reditelj mu je ponudio ulogu Abrahama Linkolna, ali je Dej-Luis smatrao da je projekat previše uzvišen da bi ga prihvatio. Ova situacija se nastavila sve do 2006. godine, kada je Spilberg ponovo pokušao da ga nagovori na saradnju, ovaj put sa drugačijim scenarijem koji se fokusirao na poslednje mesece Linkolnovog života.
U procesu nagovaranja, Spilberg je uključio i Leonarda Dikaprija, koji je Dej-Luisu rekao: „Stiven te stvarno želi, razmisli još jednom.“ Iako su ove reči imale snažan uticaj, Dej-Luis i dalje nije odmah pristao. To je bio jedan od retkih trenutaka u životu Spilberga kada je odlučio da ne prihvati „ne“ kao odgovor. Usprkos svemu, njegov entuzijazam i upornost su se isplatili.
Kao rezultat ovih napora, Dej-Luis je na kraju pristao na ulogu. Njegov nastup u filmu „Linkoln“ donio mu je treću Oskara za najboljeg glumca, što je samo potvrdilo koliko su njegovi talenti bili prepoznatljivi. Spilberg veruje da je njihov prvi susret bio ključan za ovaj ishod. On smatra da Dej-Luis nije zaboravio taj razgovor, kao i izazov koji mu je tada postavio.
Ove priče osvetljavaju izazove s kojima se reditelji suočavaju, čak i oni najuspešniji poput Spilberga. Njihova sposobnost da inspirišu i motivišu glumce može varirati iz filma u film, a svaki odbijenik može predstavljati prekretnicu kako za reditelja, tako i za glumca. U mnogim slučajevima, umetnost zahteva upornost, strpljenje i sposobnost da se prevaziđu prepreke.
Na kraju, uspeh ovih filmskih projekata leži ne samo u talentu i viziji reditelja, već i u sposobnosti da se stvore i održe odnosi sa glumcima. Ove priče su samo jedan od mnogih primera kako se u industriji filma osobni pristupi, razumevanje i komunikacija između reditelja i glumaca mogu značajno razlikovati. Iz tih razlika često proizlaze najzanimljiviji i najsnažniji filmovi, govoreći o ljudskim emocijama, odnosima i samom duhu umetnosti.
Spilbergovo iskustvo sa Gudmanom i Dej-Luisom pokazuje da uspesima prethode često izazovi, ali i hrabrost da se nastavi dalje, čak i kada naizgled ne postoje pozitivni signali. Tako, na kraju, nalazimo lekciju da nikada ne treba odustajati i da snaga umetnosti dolazi iz nesebičnog nastojanja da se ostvari vizija.
