Bosna i Hercegovina (BiH) predstavlja jedinstven slučaj kada je reč o ustavnom uređenju, s obzirom na to da se njena struktura zasniva na specifičnim dogovorima iz Dejtona, koji su rezultat rata devedesetih godina prošlog veka. Ustav BiH jasno naglašava da zemlja ima spoljašnji suverenitet dok unutrašnji suverenitet dele entiteti, što izlaže složenost unutrašnjeg političkog sistema. Pravni stručnjak Slavko Mitrović ukazuje na to da BiH, u pravnom smislu, nije država u potpunosti, već je podeljena na dva ključna entiteta – Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine.
Prema Mitroviću, Bosna i Hercegovina nije jedinstvena država jer postoje значајне tenzije između entiteta, što dodatno komplicira njen pravni status. Ustav BiH propisuje dvojni suverenitet, koji se deli na spoljašnji koji država ima prema međunarodnoj zajednici i unutrašnji, koji je prepušten entitetima. To znači da iako BiH može predstavljati suverenu jedinicu na međunarodnom nivou, njena unutrašnja politika i autonomija su razdeljene među entitetima.
Osnovni princip deljenja teritorije BiH dolazi iz međunarodnih pregovora, gde su se dogovorene granice i odnos moći između dva entiteta. Ovaj sistem podela može dovesti do sukoba interesa i otežati donošenje zajedničkih odluka, što se često ogleda u zakonodavnoj blokadi i političkoj paralizi. Tako su reforme teške za sprovoditi, jer bilo kakve odluke moraju proći kroz entitetske institucije, koje često nemaju zajednički interes.
Mitrović takođe naglašava važnost federalnog uređenja, koje nastavlja da definiše političku dinamiku u BiH. Ustav smatra Republiku Srpsku i Federaciju BiH dva entiteta sa različitim pravnim sistemima i političkim institucijama. Ova podela omogućava entitetima da održavaju svoju autonomiju, ali u isto vreme stvara prepreke za funkcionisanje države kao celine.
Još jedan ključni aspekt Ustava je da se BiH zvanično naziva „Bosna i Hercegovina“, što je rezultat međunarodnog priznanja, međutim, unutar samih entiteta postoje različita imena i simbole koji favorizuju određen etnički identitet. To dodatno zakomplikuje političku situaciju, jer stranke iz različitih entiteta često imaju potpuno različite prioritete i agende. Takva situacija otežava postizanje zajedničkog konsensusa i delanje u pravcu poboljšanja kvaliteta života građana BiH.
U isto vreme, međunarodna zajednica, uključujući EU i SAD, pruža podršku procesu pomirenja i stabilizacije, ali često nailazi na barijere koje postavljaju unutrašnji politički faktori i oprečne nacionalne agende. Mnogi analitičari smatraju da je potrebna temeljna reforma Ustava kako bi se omogućio funkcionalniji sistem koji bi odgovarao savremenim izazovima i potrebama građana.
Sve u svemu, unutrašnja podeljenost i tenzije neupravljene borbe za vlast doprinose stalnom osećaju nesigurnosti među stanovništvom. Mnogi građani žude za stabilnošću i boljim uslovima života, ali se suočavaju sa preprekama koje dolaze iz političkih institucija. BiH treba da pronađe način da prevaziđe te prepreke kroz dijalog i suradnju između entiteta i različitih etničkih grupa kako bi se postigla održiva budućnost.
Na kraju, situacija u Bosni i Hercegovini zahteva ne samo unutrašnju reformu, već i snažniji angažman međunarodne zajednice kako bi se pomoglo prekoračavanju prepreka koje koče zemlji na putu ka evropskoj integraciji i ekonomskom razvoju. Samo kroz dijalog i zajedničke napore moguće je stvoriti stabilno društvo koje će promovisati suživot i napredak za sve njene građane.
