Tuga i bol obavile su Novo groblje u Beogradu 18. marta, kada su porodica, prijatelji i kolege ispratili mladu Aleksandru Goncić, ćerku glumca Svetislava Buleta Goncića, na njen večni počinak. Aleksandra je preminula u 27. godini nakon dvogodišnje borbe sa teškom bolešću, ostavljajući dubok trag u srcima svojih najmilijih. Ova tragedija je pogodila ne samo njenu porodicu, već i širu zajednicu, koja je pratila njen život i borbu sa bolešću.
Na sahrani, ono što je posebno privuklo pažnju bila je simbolika na Aleksandrinom kovčegu. Kovčeg je bio prekriven ružama u nežnim nijansama roze boje. Ove ruže nisu bile običan cvetni aranžman; one su predstavljale večnu poruku ljubavi, nežnosti i zahvalnosti. Roze ruže su vekovima simbolizovale ljubav i gracioznost, i njeni najbliži su ih odabrali kao poslednji dar, čime su iskazali besmrtnu povezanost sa voljenom ćerkom i sestrinom.
Iznad svega, na sanduku se nalazio venac roze ruža sa dirljivom porukom: „Našoj ljubavi…“. Ove reči svedoče o dubokom emotivnom bolu, ali istovremeno i o neispitanoj ljubavi i zahvalnosti koju su njeni roditelji, Bule i Gordana, i starija sestra Isidora, osećali prema Aleksandri. Ovaj gest je bio jasan znak da veza između njih ne prestaje ni smrću. Aleksandra je bila voljena i poštovana, a njena smrt je ostavila neizmeran vakuum u životima onih koji su je poznavali.
Svetislav Bule Goncić, njen otac, bio je srceparajuće dostojanstven tokom čitave ceremonije, držeći se uz svoju suprugu i stariju ćerku dok su prolazili kroz najteži trenutak u svom životu. Oko njih su se okupili mnogi prijatelji i kolege iz sveta umetnosti, uključujući Nelu Mihajlović, Petra Strugara, Ninu Nešković, Vuka Kostića i mnoge druge. Njihovo prisustvo bilo je tiha podrška porodici Goncić, pokazujući kako je Aleksandra dotakla mnoge živote i postala delić kolektivnog sećanja na artisitičku zajednicu.
Upereni u te trenutke tuge, prisutni su osetili snagu i lepotu Aleksandrinog života. Posebno emotivan trenutak nastao je kada je filmska producentkinja Milena Garfild pročitala „Besmrtnu pesmu“ Mike Antića. Njen glas je odjekivao grobljem, njegovao se u svemu što Aleksandra predstavlja. Reči pesme, pune snažnih poruka o životu i večnosti, odjeknule su među prisutnima, osnažujući ih u trenutku kada je Aleksandra ispraćena na njen večni put.
Aleksandra je tokom svog kratkog života stvorila snažne veze i ostavila neizbrisiv trag u kulturnoj sceni Beograda. Njena borba sa bolešću bila je inspiracija mnogima, a njena strast prema umetnosti i životu nikada neće biti zaboravljena. Porodica i prijatelji su je pamtili kao osobu koja je nosila svetlost u srđima drugih, čak i u najtežim trenucima.
Nakon sahrane, mnogi koji su je poznavali počeli su da dele uspomene i anegdote koje su sa Aleksandrom delili. Ove priče su postale način da se održi njeno sećanje, da se njena duša i dalje oseća među nama. Osećajući gubitak, prijače ponovo čitati poruke i upoznavati se sa životima koji su se isprepleli sa njenim, stvarajući tako trajne veze koje neće nestati s vremenom.
U ovim teškim trenucima, porodica Goncić je primila brojne poruke podrške i saučešća od prijatelja, kolega i fanova. Aleksandrina borba i njena tragična smrt podsetili su sve na krhkost života i važnost ljubavi i podrške u teškim trenucima. Iako je otišla previše rano, sećanje na nju će nastaviti da živi kroz priče, ljubav i umetnost koju je ostavila iza sebe.
