Subotičanin Igor Vaclavić, poznatiji kao Igor Srbin, postao je jedan od najtraženijih begunaca u Evropi zbog niza brutalnih zločina. Iako se prvobitno zvao Norbert Feher, njegov identitet je često menjan tokom skrivanja, a koristi je čak 18 različitih identiteta u osam država. Njegova kriminalna karijera obuhvata pljačke, ubistva i uznemiravanje javnosti, a otpor prema hapšenju i policiji postavio ga je na vrh potrage.
Vacalović je u Italiji 2017. godine izvršio dva ubistva. Prvo, upao je u bar sa pištoljem kako bi opljačkao vlasnika. Kada je vlasnik pokušao da ga razoruža, Vaclavić je ispalio hitac, što je rezultiralo smrću vlasnika. Nakon ovog zločina, povukao se u močvarno područje severne Italije, gde je nastavio da se skriva. Iste godine, pokušao je da ubije čuvara prirode dok je bio u bekstvu, a tom prilikom je teško ranio njegovog kolegu. Tokom potrage za njim, specijalne policijske jedinice koristile su savremenu opremu, ali on je uspeo da izbegne hapšenje.
U Španiji, Vaclavić je nastavio sa zločinima, gde je izvršio trostruko ubistvo, ubivši dvojicu pripadnika Civilne garde i lokalnog farmera. Njegov modus operandi ostao je isti – tokom noći je kradom ulazio u kuće i krade osnovne potrepštine, a kada bi bio uhvaćen, njegov odgovor su često bila smrtonosna suočenja s policijom. U decembru 2017. godine, uhvaćen je nakon saobraćajne nesreće. Policija je tada pronašla razne predmete u njegovom posedu, uključujući šator i ribarske udice.
Nakon što je uhvaćen, italijanske vlasti su ga osuđivale u odsustvu na doživotnu kaznu. Smatrano je da je puštanje iz zatvora 2015. godine bila „velika greška“, budući da je od tada nastavio da se bavi zločinima. Vaclavić je čak postao poznat i među javnošću, stvorivši vojsku obožavalaca i primivši bračne ponude kroz medije. Njegovi cimeri iz zatvora su bili fascinirani njegovom fizičkom spremom, čak i pričama kako je svaki dan radio više od 1.000 trbušnjaka.
U nedavnom incidentu, tokom pokušaja prebacivanja u drugi zatvor, Vaclavić je napao i povredio četvoricu zatvorskih čuvara upotrebom slomljene keramičke pločice. Ovaj napad se odigrao u zatvoru Duenas, gde se opirao premestanju u zatvor Zuera. Tokom svog nasilnog ponašanja, Vaclavić je pretio čuvarima, ističući da mu ubistva „besplatna“ s obzirom na to da će do kraja života biti u zatvoru.
Na suđenju u Italiji, Vaclavić je svedočenjem izneo svoju verziju događaja. Pitao je sudiju o događajima oko njegovih zločina, govoreći o „potrebi“ ubijanja koju je imao. Kada je upitan o svojim postupcima, rekao je: „Morao sam to da uradim. Ubijanje? To je bila moja potreba, uradio sam to u samoodbrani. Kada sam napadnut, ja reagujem, tako sam istreniran tokom služenja vojske u Mađarskoj.“ Njegova izjava o situacijama u kojima je bio uključena dovela je do šokiranja prisutnih, posebno kada je govorio o svojoj potrebi da ubija.
Ovaj slučaj i dalje izaziva veliku pažnju u medijima, sa naglaskom na to koliko se zlo može prikazati kroz prizmu humanosti. Vaclavić se pokazuje kao enigma, koja kombinuje elemente kriminala i fascinantne ličnosti, ostavljajući društvo s pitanjem koliko daleko ide granica ljudske psihe. Njegovo ponašanje u zatvoru, kao i počinjeni zločini, čini ga predmetom rasprava o prirodi zla i društvenim normama koje se postavljaju pred nas.
S obzirom na njegovu uzburkanu istoriju, pitanje koje ostaje otvoreno je kako će se njegovo dalje suđenje razvijati i kakve posledice će to imati na njegovu budućnost i percepciju društva prema njemu.
