U Srbiji, radnici provode u proseku više od 41 sata nedeljno na poslu, što je znatno više od proseka u Evropskoj uniji, koji iznosi 36 sati. Ovi podaci, koje je objavio Eurostat, ukazuju na to da samo Turci rade više od Srba u Evropi. Ova situacija postavlja pitanja o prekovremenom radu i pravilima koja se u našoj zemlji primenjuju.
U centralnoj, severnoj i zapadnoj Evropi, radnici provode manje vremena na poslu, dok je u istočnoj Evropi, uključujući Srbiju, situacija drugačija. Predstavnici sindikata ukazuju na to da produženi radni sati predstavljaju stvarnost u kojoj se zakoni često ne poštuju. Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije ističe da inspektorat rada nema dovoljno kadrova za nadzor nad primenom zakona, što dovodi do zloupotrebe prekovremenog rada.
Prekovremeni rad je, prema zakonu, dozvoljen uz određene uslove i mora se plaćati minimalno 26% više od obične satnice. Međutim, upravo to plaćanje često nije case. Vuković naglašava da situacija u kojoj radnici ne primaju adekvatnu naknadu predstavlja hipereksploataciju, a ne samo eksploataciju.
S druge strane, Unija poslodavaca Srbije tvrdi da se metodologija merenja radnog vremena razlikuje između Srbije i zemalja EU. Svetlana Budimčević objašnjava da zaposleni u Srbiji prilikom potpisivanja ugovora o radu ugovaraju osmočasovno radno vreme koje uključuje i pauzu. Pri tome, realno efektivno radno vreme se smanjuje na 37,5 sati nedeljno, što, kako tvrde poslodavci, izjednačava Srbiju sa evropskim prosekom.
Prema zakonu, prekovremeni rad ne sme da traje više od 8 sati nedeljno, a dnevno ne sme da prelazi 12 sati. Poslodavci mogu zahtevati prekovremeni rad isključivo u izuzetnim okolnostima, poput neočekivanog povećanja obima posla, i radnici moraju biti unapred obavešteni o potrebi za dodatnim angažovanjem. Dakle, ostajanje duže na poslu bi trebala da bude iznimka, a ne pravilo.
Međutim, dokazivanje prekovremenog rada predstavlja dodatni izazov za radnike. Ozren Slović, advokat koji se bavi radnim pravom, ukazuje da je često problem prikupiti očigledne dokaze o prekovremenim satima. Prisutnost evidencia rada u firmama koji su u skladu sa zakonom je retka, i bez njih, radnici su primorani da se oslone na svedoke ili lične beleške.
Iako radnici mogu prijaviti zloupotrebe inspekcijama rada, Slović ističe da efikasnost tih institucija često nije na visokom nivou. Pored toga, radnici često odlučuju da tuže poslodavca tek nakon otkaza, iz straha da će njihova pozicija biti ugrožena ukoliko se bune unutar firme.
Kroz ovu situaciju, postavlja se pitanje kako poboljšati uslove rada i početi s ozbiljnim razgovorima o reformama koje bi omogućile poštovanje prava radnika u Srbiji. Sakriveni problem prekovremenog rada treba da bude na radaru svih relevantnih institucija da bi se obezbedila bolja zaštita radnika u budućnosti. Izazovi koje radnici u Srbiji suočavaju ukazuju na potrebu za većom odgovornošću poslodavaca, ali i na spremnost radnika da se bore za svoja prava.
U svetlu ovih informacija, jasno je da Srbija treba ozbiljno da razmotri svoja radna zakonska rešenja kako bi se obezbedilo pravedno radno okruženje. Prekovremeni rad bi trebalo da bude izuzetak, a ne pravilo, i to uz adekvatno plaćanje prema zakonu. U protivnom, radnici će nastaviti da se suočavaju s nepravdama koje se javljaju zbog neusaglašenosti između zakona i stvarnosti na terenu.
