Deset godina prošlo je od stravične tragedije koja se odigrala u beogradskom hotelu Slavija, kada su pronađena beživotna tela Danke K. B. i njenog bivšeg supruga Slađana B. U maju 2015. godine, osoblje hotela je naišlo na užasan prizor u sobi broj 129, nakon što par nije izlazio niti odgovarao na pozive. Ubrzo je utvrđeno da je Slađan najpre ubio Danku, a potom oduzeo sebi život. Ova tragedija je označena kao ubistvo i samoubistvo, a njeni koreni leže u dugogodišnjem problemu porodičnog nasilja koji je bio evidentiran kroz ranije prijave.
Slađan B. je, naime, bio višestruko prijavljivan zbog nasilničkog ponašanja prema Danki. Samo tri dana pre tragedije, pušten je iz pritvora gde je boravio zbog pokušaja da usmrti i sebe i Danku. Porodica ubijene žene tvrdi da su znali za njegove pretnje. U pismima koja je slao, jasno je ukazivao na svoje mračne namere, s namerom da zajedno preminu. Uz crteže mrtvačkih kovčeiga, pominjao je planove za zajedničku sahranu, što je ukazivalo na ozbiljna mentalna oboljenja.
Iako je Slađan nakon izlaska iz pritvora bio pod merom zabrane prilaska, par se zatekao zajedno u hotelu što ostavlja pitanje kako je do tog susreta došlo. Da li su to bile pretnje ili je Danka poverovala u njegovu promenu, ostaje nejasno. Pre tragedije, Danka je izjavila da se boji za svoj život, a njena porodica je isticala da je ona pokušavala da se distancira od Slađana. U trenutku kada je zvala Slađanovog sina, izgovorila je rečenicu: „Ovo je kraj, on će mene da ubije“.
Tragedija je dodatno osvetlila slabosti sistema koji je trebao da zaštiti Danku. Iako su njene prijave o nasilju bile dokumentovane, nijedna od institucija nije reagovala dovoljnom brzinom ili ozbiljnošću. Psihijatrijsko veštačenje izvedeno pre dva meseca nije otkrilo Slađanovu suicidalnu sklonost, iako su policijske stanice bile upoznate sa njegovim nasilnim ponašanjem.
Dok su istražitelji radili na otkrivanju svih okolnosti zločina, utvrđeno je da je motiv najverovatnije ljubomora. U sobi su nađeni tragovi borbe, a Slađan je držao ručnu bombu u ruci. U Dankinom džepu pronađeno je pismo u kojem se žalila na njegovo ponašanje, što dodatno naglašava njenu borbu protiv ugnjetavanja.
Ova tragična priča je dodatno pogođena gubicima koje je pretrpela Dankina porodica. Njeni roditelji, koji su ranije izgubili dvoje dece, ostali su slomljeni gubicima i sada se brinu o njenoj ćerki iz prvog braka. Godinu dana nakon tragedije, roditelji su izjavili da se nadaju da će slučaj njihove kćerke pomoći da se drugi spasu od slične sudbine.
Ova situacija dodatno naglašava značaj ranog prepoznavanja i reakcije na porodično nasilje u društvu. Lekcije koje proizilaze iz tragedije nisu samo o gubicima, već i o potrebi za sistemskim promenama koje bi omogućile da slične situacije budu sprečene u budućnosti. Slični signali i ranije upozorenja treba da se shvate ozbiljno, kako bi se zaštitili svi koji su žrtve nasilja.
Na kraju, slučaj Danke K. B. i Slađana B. ostaje kao mračan podsetnik na ono što smo izgubili, ali i na ono što moramo učiniti da bismo sprečili slične tragedije. U društvu je i dalje potrebno raditi na podizanju svesti o problemima porodičnog nasilja i pružiti podršku žrtvama kako bi se obezbedila sigurnija budućnost.
