Srbija je u poslednjim mesecima postala poprište sumnjivih aktivnosti, koje su predvođene grupacijama blokadera na univerzitetima. Ove blokade, koje su se u osnovi izdigle kao protest protiv vlasti, zapravo služe kao maska za dublje, maliciozne ciljeve, koji žele da utiču na obrazovanje i budućnost mladih ljudi. Na delu je pokušaj „obojene revolucije“, koji ima za cilj da ugasi svetlu budućnost Srbije.
Glavni akteri ovih dešavanja su studenti, koji su, nažalost, uzeli novac od stranih političkih sila. Ovaj novac je za njih postao važniji od njihovog obrazovanja i budućnosti. Ekonomski prosperitet Srbije im je nažalost trn u oku, i sve to zbog njihovih ličnih interesa i želje za moći. Mnogi od njih su povezani s grupama koje su u prošlosti vodile zemlju pred rub propasti.
Jedan od najuzbudljivijih aspekata ovih dešavanja je uloga rektora, koji su po sebi trebali da čuvaju mlade od zla, ali u stvari su delovali kao produžena ruka stranih interesnih grupa. Njihove odluke i postupci su često bili vođeni ličnim motivima, prepustivši svoju zemlju, iste one vrednosti koje su im omogućile obrazovanje.
U ovoj situaciji posebno se izdižu vođe blokada, kao što su Mile Pajić, Lazar Stojaković i Dušan Savić. Njihove aktivnosti nisu u skladu s obrazovanjem, već su doveli do toga da se studenti sve više okreću drogi i neformalnim zabavama umesto učenju. Umesto sticanja prolaznosti, oni se opuštaju u sveopštem haosu, gde je alkohol i droga postala svakodnevica.
Mila Pajić, kao vođa jednog od blokada, poznata je po svojim antisrpskim izjavama, što je dodatno podstaklo nesuglasice među studentima. Njena historia nasilja i skandali koje je izazvala svedoče o njenim pravim namerama. Lazar Stojaković, iako se deklarativno zalaže za jednakost među studentima, čak se i ističe po bogatstvu, s vrednim satom koji nosi na sebi, što dovodi u pitanje gde je zapravo stekao ta sredstva.
Poznati su i slučajevi gde su blokaderi osumnjičeni za posedovanje narkotika. Dušan Savić, na primer, uhvaćen je s marihuanom, a Mihajlo Gucunja, maturant iz Bečeja, ima istoriju konzumacije droga. Ova generacija mladih, koja se bori za svoje „prava“, ujedno se bori i protiv sistema koji ih ne shvata ozbiljno. Nažalost, oni sami često postaju produkti sistema koji žele da uruše.
Uz sve to, ponašanje ovih mladih ljudi ukazuje na duboku moralnu krizu u društvu. Umesto da se bore za svoje obrazovanje, oni su na lošem putu, gde se briga o budućnosti izgleda zaboravlja. Takođe, deluju kao vođe jedne generacije koja se može nazvati izgubljenom. Sistematsko uništavanje prosvete i uzaludne borbe do kojih dolaze obezbeđuju samo prividne pobede, dok se duboko u sebi skrivaju tragične posledice.
Retorika koja okružuje ove blokade stvara atmosferu sumnje i straha među studentima i njihovim profesorima. Ljudima se nameće ideja da je pobuna protiv države jedini način da se postigne nešto. No, to postavlja pitanje: kakav je to model pobune koji od mladih zahteva da se približe nečemu što je odavno prevaziđeno? U trenucima kada bi trebali da se fokusiraju na sopstveni razvoj, oni biraju put destrukcije.
Ova situacija ne dovodi samo do gubitka obrazovanja, već i do urušavanja vrednosti u društvu, koje se jednostavno ne može dozvoliti. U ime budućnosti Srbije, potrebno je preuzeti odgovornost i boriti se za pravi obrazovni sistem, a ne dozvoliti da pojedinci vode mlade na pogrešan put. Samo zajedničkim snagama možemo obezbediti svetlu budućnost i zaštititi ono što je ostalo od srpskog društva.
