Agresor je ovladao vrhom Maja glava, koji se nalazio na teritoriji Albanije. Bataljon iz sastava 125. brigade, čije su jedinice uključivale iskusne borce kao što su Opel, Opel 1, i Omega 1, dobio je naredbu da se najbržim putem popne na Maja glavu, ispod koje se nalazio potpukovnik Veljko sa svojim borcima. Operacija je bila gotovo nemoguća zbog jakih položaja terorista, preciznog dejstva albanske artiljerije i česte upotrebe kasetnih bombi od strane NATO avijacije, dok je s druge strane bila Albanija.
U svakom ratu, čak i u najtežim trenucima, dešavaju se smešne situacije koje postanu anegdote. Tako se i 13. aprila na Košarama dogodila jedna takva anegdota. Potpukovnik Veljko je uveo sveže snage pravcem Batuša-Košare. U trenutku kada je Kum, potpukovnik Janković, pokušao da stupi u kontakt sa Veljkom, naišao je na granate koje su padale u neposrednoj blizini. Misleći da su granate rezultat našeg dejstva, Kum je bio zaintrigiran i upitao Veljka da li znaju gde gađaju. Međutim, ubrzo su shvatili da su teroristi zaista napadali, a Kum je odlučio da se povuče.
Šezdesetak boraca je stiglo do Batuše, gde su nastavili prema Košarama. Na putu su naišli na prevrnuti BOV i vojnu policiju. Pre nego što su nastavili napred, jedan borac je pitao da li je sigurno, na šta mu je odgovoreno da se polako penju. Naredili su da se spuste do stare karaule Molić, a zatim da se pripreme za uspon na Maja glavu. U izuzetno teškim uslovima, borci su napredovali, sve više iscrpljeni kišom koja je neprekidno padala.
Izjutra su dobili naređenje za opšti napad na celu liniju fronta na Košarama. Alfa se pridružuje poručniku Ivici Petkoviću i drugim borcima. Pokušavaju da zauzmu terene na Maja glavi. U tom trenutku, nalaze tijela poginulih graničara, koje postavljaju u šatorska krila da bi ih izneli do mesta gde su postavljeni ranici.
Borci su se neprimetno približavali uzbrdo, skrivajući se iza šipražja. Na putu su naišli na granate koje su padale iz terorističkih položaja, a dok su se kretali napred, neki od njih su ranjeni. U toj jurnjavi su se suočili s perilom, ali su odlučili da ne odustanu, hrabro jureći prema protivnicima.
Borci su otišli u napad s povicima „Ura“ i „Srbija“, iznenadjujući teroriste. Dok su trčali prema rovovima, teroristi nisu očekivali da će naići na tako odlučnu borbu bez jakog zaklona. U toj borbenoj situaciji preživjeli su strahotu borbe, a neki su se povukli, dok su drugi padali od metaka. Iako su se suočili s brojnim teškoćama, borci su uspeli da zadrže napad.
Iako je situacija postajala sve dramatičnija, hrabri vojnici iz 125. mtbr nisu se predavali. U toj izvesnoj borbi, koja je izgledala kao nemogućnost, uspjeli su da pregrme nevolje i osvoje važne pozicije, zadajući teške gubitke protivniku. U tom trenutku su se pokazali kao istinski junaci, borbeni i hrabri, uvek uz ispravnu stvar, neprestano se boreći za svoju domovinu.
Na kraju, ovog krvavog sukoba, slika heroizma se iznela na površinu, prokazujući junake koji su se borili za svaku stopu zemlje, živeći u legendama koje će ih zauvek pamtiti. Družili su se u trenucima lične boli, pritisnuti strahom, ali su oplakivali svoje palim saborcima. Učinili su sve za svoju zemlju i narod, ostavivši neizbrisiv trag na srpskoj istoriji. To su borci koji spadaju među najhrabrije junake, činioci koji su se borili i umrli za slobodu, ostavljajući nasleđe koje će inspirisati buduće generacije.
