Na položaju Rasa košaresa, u okviru sukoba koji se odvijao u aprilu 1999. godine, potpukovnik Đurković Veljko, s timom od četiri borca, suočio se s intenzivnim napadima terorista. Njihov cilj bio je da pronađu mogućnost da izvedu manevar i sklonili neprijateljske snage s tog strateški važnog mesta. Kako su se približavali, otkrili su ih teroristi koji su otvorili vatru iz minobacača kalibra 82 mm. Reakcija je bila brza – Veljko i njegovi borci su trčali ka zaklonu, uspevajući da se sklonili na vreme pre nego što je mina eksplodirala. Ipak, to je bio samo početak niza izazova koji su ih čekali.
Na položaju su se borili po veoma nepovoljnim vremenskim uslovima. Hladnoća i magla otežavali su borbenu situaciju. Borci su bili iscrpljeni nakon pet dana boravka na toj lokaciji. Situaciju dodatno pogoršava povreda kapetana Siniše Borjanića koji je, uprkos povredi, odlučio da ostane na prvoj borbenoj liniji. Nažalost, neprijateljski snajperista je počeo svoj krvavi pir, ubijajući četiri vojnika dok su izlazili iz zaklona po osnovne potrepštine. Veljko je, suočen s gubicima, poslao druge borce da izvuku poginule drugove iz borbe.
S obzirom na stvaranje sve teže situacije na terenu, odlučeno je da se planira kontraofanziva. Sutradan, sa tri oslabljena voda, ukupno 45 boraca iz 125. motorizovane brigade krenuli su u napad. Očekivali su da će napad izvršiti iz potoka, uzbrdo kroz retku šumicu, što je pred njih postavilo izazov jer su teroristi imali dobar pregled s visina. Napad je počeo u sedam ujutro. Jedna grupa boraca krenula je levo prema Rasa košaresu, gde se nalazilo između 400 do 500 terorista.
Usledila je žestoka razmena vatre, pri čemu su teroristi počeli da napadaju. Naša vojska hrabro se branila, dok su se napadi smenjivali. U međuvremenu, druga grupa naših boraca prešla je u napad na centralnom pravcu. Vodnik Kamenov preuzima vođstvo, usmeravajući artiljerijsku vatru. Borci su se načelno prebacivali, pružajući podršku jedni drugima iz zaklona. Nepovoljni uslovi nisu omeli njihovu odlučnost i hrabrost.
Naša vojska je uspela da napreduje, likvidirajući četvoricu terorista, među kojima su se nalazili i plaćenici iz Italije i sa Kosova. Tokom borbe, naša vojska je uspela da se utvrdi na novom položaju, iako su imali samo dva ranjena borca. Ipak, gubici su bili manje od onih koje su patili ranije.
Na novoizgrađeni položaj 29. aprila dolazi oficir Džej sa 23 vojnika, koji su pružali podršku na frontu. Iako su ih obavestili o snajperisti na desnom krilu, Džej i njegovi borci su se postavili na svaki mogući način da izdrže terorističke napade. U vrlo kratkom vremenu, snajperska vatra postala je intenzivna, što je dovelo do povreda Džeja. Iako je bio ranjen u noge i ruku, nastavio je da se bori, pružajući mladim vojnicima primer hrabrosti.
Njegova situacija se pogoršavala, ali je Džej često demonstrirao izuzetnu volju i borbenost, saveći ono što su mogli. Nakon što je ranjen, on je uspeo da se pomakne do najbližih vojnika, koji su mu pružili prvu pomoć i pomogli mu da pređe potok. Ipak, neprijateljska vatra nije prestajala, a Džej je pretrpeo još dodatne povrede, što ga nije obeshrabrilo.
Džej je prebačen u bolnicu, gde su mu lekar i tim medicinskih radnika pružili sveobuhvatnu pomoć. Operacija je bila uspešna, a Džej je već nakon 15 dana postigao da ponovo stane na noge. Njegova spremnost da se vrati u svoju jedinicu svedoči o odlučnosti i herojstvu boraca koji su se borili za svoju zemlju. Njihovo junaštvo u najtežim trenucima, kada je bilo najpotrebnije, ostavilo je dubok trag u istoriji. Generacija junaka Košara dala je svoje živote u odbrani otadžbine, ostavivši neizbrisiv pečat na stranama srpske istorije.
S obzirom na sve izazove i žrtve, borci su pokazali snagu, hrabrost i odanost, postavši simbol otpora i nade za mnoge generacije koje dolaze. Njihovi postupci su dogodine ponos, a sećanje na heroje će večno živeti u pamćenju naroda.
