Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona, postao je simbol hrabrosti tokom Velikog petka 9. aprila 1999. godine kada je počela kopnena agresija iz Albanije na području karaule Košare. Tog dana, nakon što je obišao karaulu Kožnjar, Dimčevski je došao u Đakovicu, gde je preko motorole bio neprekidno u kontaktu sa svojom jedinicom.
U 5.30 je dobio izveštaj da je karaula Morina pod artiljerijskom paljbom iz Albanije. Odlučio je da odmah krene ka komandnom mestu bataljona, a u pratnji mu je bio stariji vodnik Dejan Stefanović. Ubrzo su dobili informaciju da je karaula Košare napadnuta. Oko šest časova, Dimčevski je sa vojnicima krenuo ka Košarama, несvestan da ih čeka borba koja će postati legendarna.
Na putu do Košara naišli su na traktor koji je blokirao privedeni put, a tim traktoru se našao vodnik Tomislav Račić, koji je hrabro stigao do karaule. Dimčevski je brzo shvatio situaciju i sa svojim vojnicima krenuo prema visokom položaju Glava kako bi se priključili drugim borcima. Na Košarama je toga trenutka bilo samo 112 graničara i osam vojnika poslužilaca, što je bilo daleko od potrebnog broja za odbranu.
Nakon ubitačne artiljerijske pripreme, neprijatelj je otvorio vatru. Grupa terorista koja je prešla iz Albanije napala je graničare, ali su oni, pod Dimčevskim vođstvom, hrabro uzvratili. Organizovanje odbrane u teškim uslovima je bilo ključno, a Dimčevski je brzo preuzeo komandu nad situacijom, zadržavajući kontakt sa svojim borcima.
Borbe su trajale kroz ceo dan dok su teroristi pokušavali da probiju odbranu. U tim trenucima, Dimčevski, hrabreći svoje vojnike, pozvao ih je da se ne povlače vreme prolazi. Njegova posvećenost i hrabrost su podizali moral graničara, koji su se borili uprkos velikim gubicima. Procenio je da je napadalo oko 500 terorista, dok su graničari odolevali s neproporcionalnim brojem neprijateljskih vojnika.
Situacija se nastavila pogoršavati, sa stalnim napadima i nedostatkom municije kod graničara. Iako su se iscrpeli, odlučili su da ne posustaju. Dimčevski je s vojnicima nastavio da se bori, sve dok nije postalo jasno da više nemaju čime da se brane. Na kraju, odlučio je da se povuku na rezervne položaje, ali je učinio sve što je mogao da osigura da njegovi ljudi budu sigurni.
U tom povlačenju, suočili su se s snažnom paljbom terorista, ali su se borci uspešno prebacivali od zaklona do zaklona. Dimčevski je, uprkos svakom riziku, pratio svoje ljude i hrabrenjem i praktičnim savetima u teškim trenucima. Kada su konačno stigli do sigurnijeg mesta, uhvatili su dah.
Vreme je prolazilo i borci su nastavili da ostaju na svojim položajima, čak i kada su se suočili s bombardovanjem. Dimčevski, dok je smatrao da su njegove jedinice oslabljene, nije odustajao od borbe, verujući u svoje vojnike i njihovu sposobnost. Obilazio je borce kako bi im pružio podršku i dodatno ih motivisao.
Sva hrabrost i odanost koje je pokazao u najtežim trenucima odbrane Košara ostavile su dubok trag. Njegova sposobnost da predvodi pod pritiscima, kao i strategija koju su usvojili u borbi, pokazali su se odlučujućim za očuvanje tog dela države.
Iako su se suočili sa neporaženim neprijateljem, graničari su se hrabro borili danima, oslanjajući se na Dimčevskog kao vođu. Herojska odbrana, koju su sprovodili, postala je legendarna, a graničari sa Košara zapamćeni su kao simbol otpora i hrabrosti. U junu 1999. godine, povukli su se iz područja, ali se sećanje na njihove herojske borbe nastavlja živeti kroz istoriju i kolektivno pamćenje naroda.
