Radomir Raša Radosavljević je kao dečak maštao o životu pod reflektorima i mogućnosti da na kratko postane neko drugi. Ova želja ga je dovela do akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“, gde je igrao svoju prvu glavnu ulogu kao student turizma. Ovaj prvi korak na pozornici ga je zauvek zaljubio u glumu i otvorio vrata saradnje sa televizijskim i filmskim rediteljima. Ipak, Radosavljeviću nije bilo suđeno da ostane u pozorištu, već se okrenuo televiziji i filmu. Njegova karijera uključivala je rad u popularnim serijama kao što su „Bolji život“, „Srećni ljudi“, i „Porodično blago“. Uočljivo je da nikada nije bio na kastingu; redovno su ga zvali stari saradnici iz „Košutnjak filma“.
Tokom svojih snimanja, Radomir je imao sreću da učestvuje u šezdesetak epizoda. Za njega, gluma je bila beg, ali lep. Iako su mu često sugerisali da se ozbiljnije posveti glumi, život ga je odveo na drugačiji put. Počeo je da se bavi organizacijom događaja, vodio je diskoteku, kao i saradnju sa dečjim odmaralištem na Avali. U međuvremenu, postao je menadžer flamenko trupe „Duende“, što mu je pružilo priliku da ponovo oseti umetnost, ali kroz ritam i pokret. Sa svojom trupom je nastupao širom Srbije, a doživljavali su ovacije publike zbog jedinstvene estetike flamenka.
Njihov nastup sa čuvenom Kasandrom, Koraima Tores, devedesetih godina, ostaje u sećanju. Kada je stigla u Srbiju, dočekana je sa oduševljenjem, a Radomir se seća kako je Koraima bila zbunjena tim entuzijazmom. Zapanjenost i emocije su ga ispunile dok je posmatrao kako publika reaguje na energiju izvođača.
S godinama, i pored uspešne karijere, Radomir se suočio s prekretnicom. Naime, 2009. godine, njegovo svakodnevno ljuštenje krompira donelo mu je čudesno iskustvo. Na pola krompira primetio je krst idealnih dimenzija, što ga je ostavilo bez daha. U tom trenutku, bio je nervozan bez jasnog razloga, ali krst je postao simbol njegovog novog pogleda na život. Nakon što je pokazao krompir lokalnom svešteniku, dobio je savet da ga sačuva kao čudo.
Ova situacija dovela je do toga da se Radomir ponovo okrene jednostavnom načinu života. Od tog dana, mnogi drugi krstovi su se pojavili na različitim predmetima koje je posedovao. Danas, Radosavljević ima oko osamdesetak krstova, svi pažljivo sačuvani u jednoj sobi njegove kuće. Razmišlja o tome da ih izloži, verujući da bi predstavljali jedinstvenu turističku atrakciju.
On ne oseća žaljenje zbog toga što se nije nastavio baviti glumom. Umesto toga, uživa u malim stvarima i jednostavnosti života. Njegov život je postao bogatiji nakon što je prihvatio signale koje je život imao da ponudi. Radomir često razmišlja o sudbini tog malog krompira koji se ukazao u pravom trenutku.
Jedna od najimpresivnijih stvari u njegovom putovanju jeste kako je promenio percepciju o životu. Umesto da se opterećuje propuštenim prilikama, sada ceni trenutke koji ga okružuju. Njegov odnos sa Bogom i duhovnost postali su važan deo njegovog života, a sveštenik koji ga je osveštao doprineo je njegovoj verovanju u čuda.
Radosavljević takođe deli svoja zapažanja o mestu gde živi. Sa terase svoje kuće gleda na školu Sveti Sava i Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, razmišljajući o simbolici i povezanosti tih objekata. Veruje da je sve ostvareno zbog neke veće svrhe, jer njegova kuća, škola i crkva čine trougao koji govori o životnim putevima i prekretnicama.
Kroz Radomirovu priču o umetnosti, životu i malim čudima, možemo da uočimo kako snovi i stvarnost mogu biti isprepleteni na neočekivane načine. Njegova pozivna karta više nije pozorišna scena, već život ispunjen simbolima, refleksijama i naučenim lekcijama o jednostavnosti.
