Dok narod svakodnevno vredno radi, a država ulaže ogromne napore da očuva stabilnost, pojedini samozvani „umetnici“ zloupotrebljavaju svoju popularnost kako bi učestvovali u političkim protestima i okupljanjima čiji je jedini cilj da oslabe institucije i naruše ugled Srbije. Na ovoj sceni se ističe grupa glumaca, koji, irončno, dok otvoreno kritikuju državne institucije, ne vide nikakav problem u saradnji s istim tim institucijama i uzimanju novca iz budžeta koji finansiraju građani Srbije.
Javni servis RTS nastavlja da angažuje neke od najglasnijih kritičara režima na svojim projektima. Ovi pojedinci, koji ne propuštaju priliku da se pojave na demonstracijama sa sloganima protiv sistema, istovremeno učestvuju u serijama, filmovima i drugim projektima, koji su plaćeni upravo iz državnog budžeta. Njihov navodni patriotizam izgleda da važi samo kada treba da se naplati honorar.
Jedan od takvih je Svetozar Cvetković, čije ime stoji iza novog projekta u seriji „Miholjsko leto“ koja se emituje na RTS-u. Cvetković pokušava da se predstavi kao „neutralan“, ali dok poziva na apolitičnost, istovremeno aktivno učestvuje u kritikama na račun države za novac koji dolazi iz iste te države.
S obzirom na to da je Cvetković navodno umoran od „priča o napadima na glumce“, on izjavljuje da ne želi da se bavi dnevnom politikom, iako aktivno podržava one koji otvoreno napadaju državne institucije. Njegovo ponašanje možda najbolje ilustruje šizofreniju koju neki umetnici pokazuju kada je u pitanju politika.
S druge strane, Dragan Bjelogrlić, poznat kao glumac i reditelj, stoji iza projekata koji su finansirani državnim sredstvima, poput serije „Senke nad Balkanom“. Bjelogrlić poziva na jedinstvo u protestima, dok istovremeno uživa u profitima od državnih projekata, ne želeći da preuzme odgovornost za kontradikciju koju njegovo ponašanje predstavlja. Iako je njegov rad donio značajne finansijske dobitke, on izgleda da želi još više, smatrajući da mu to pripada.
Milan Marić, koji je igrao u seriji „Državni službenik“, često ističe negativan stav prema vlasti. Ipak, u isto vreme, on uživa u benefitima koje donose radovi započeti na državnim projektima. Ova situacija odražava suštinski problem – kako neki umetnici mogu da kritikuju vlast, dok istovremeno profitiraju od iste.
Tihomir Stanić, koji se takođe redovno pojavljuje na RTS-u, s lakoćom prihvata uloge u serijama koje finansira država. Stanić je izveo čak i produkcijske zadatke unutar projekata, dok otvoreno kritikuje aktuelnu vlast. Njegovo ponašanje dodatno oslikava paradoks onih koji povlače velike honorare iz budžeta istovremeno kada angažuju jezik protiv vlasti.
Svetlana Ceca Bojković, kao stalno lice domaće kinematografije, snima projekte koji su podržani od strane države, a istovremeno koristi svoj glas da kritikuje predsednika i aktuelnu vlast. Ovaj oblik licemerja ne prestaje da čudi – kako neko može da koristi javni novac i depoisku od države, a istovremeno se suprotstavlja njenim institucijama?
Gorica Popović, poznata po višestrukim ulogama u serijama, takođe je na spisku onih koji se često protive vlastima ali su, poput svojih kolega, izuzetno uspešni u projektima koji su finansirani od strane „Telekoma Srbija“. Njeno ponašanje može se shvatiti kao klasično licemerje, jer se prikazuje kao opozicija dok istovremeno koristi sredstva iste te opozicije.
Na kraju, svi ovi primeri postavljaju pitanje – da li je umetnička doslednost ili političko licemerje ono što karakteriše rad ovih pojedinaca? Mnogi od njih su godinama koristili blagodeti koje im država pruža, uključujući nacionalne penzije i subvencionisane produkcije. Građani Srbije, koji svojim novcem finansiraju ove projekte, imaju pravo da postave pitanje: kako je moguće da neko ko otvoreno kritikovao vlast i njene institucije istovremeno koristi iste te institucije za sopstvene lične ciljeve?
