Žarko Laušević je ostao da se pamti kao jedan od najvećih glumaca domaće kinematografije, ali je njegov život obeležen tragičnim događajem koji je promenio sve. U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, u Podgorici, Žarko je u strahu za sopstveni i život svog brata, upotrebio oružje i usmrtio Dražana Pejovića i Radovana Vučinića. Ova situacija je nastala izmedju trenutaka nesporazuma i sukoba u kafiću.
Laušević je, prema njegovim rečima, bio izložen napadu, tokom kojeg je izgubio svest. Sećao se samo delova događaja, jer mu je situacija bila veoma zbunjujuća. Osećao je kako mu nekdo otima torbu u kojoj se nalazila njegova pištolj. U strahu i bez razmišljanja, on je ispalio nekoliko hitaca. Glumac se u tom trenutku nije mogao setiti koliko je puta pucao, ali se sećao da je pribegao tome da spasi sebe i svog brata.
Psihijatar Jovan Marić, koji je radio neuropsihijatrijsko veštačenje nakon incidenta, postavio je Žarku pitanje o mogućim nesvesnim gestovima koji su mogli isprovocirati konflikt. LauševićT nije imao jasne odgovore i tvrdio je da smatra da je bilo reč o nesrećnom slučaju.
Žarko je bio osuđen na 15 godina zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane, a zatim je kazna smanjena na četiri godine. Odslužio je četiri i po godine u zatvorima, uključujući Požarevac i Spuž, pre nego što je 1998. godine pušten. Iz straha od krvne osvete, emigrirao je u Ameriku.
Tokom suđenja, Laušević nije izgovorio svoju završnu reč, ali je osećao veliku tugu zbog tragedije koja je pogodila porodice žrtava i priznao je da je svestan bola koji je prouzrokovao. Osim toga, govorio je o osećaju krivice koji ga nikada nije napustio i duhovnim ritualima kojima je pokušavao da potraži oproštaj.
Žarko je kroz godine govorio o svom osećaju krivice, naglašavajući kako nije mogao da oprosti sebi za ono što se dogodilo. Usvršavajući svoje misli, govorio je da bi bio najsrećniji čovek na svetu da se tragedija nije desila, te je često palio sveće u crkvi za sve zaražene. Osim svojih bližnjih, izražavao je sažaljenje prema porodicama koje su izgubile svoje voljene.
Unatoč uspešnoj karijeri neposredno pre tragedije, ovo iskustvo ga je pratilo kroz ceo život. Iako je pokušavao da se vrati fizički i emocionalno u normalan život, senka incidenta ostala je. Njegova pređašnja slava i uspeh nisu mogli da omekšaju gubitak koji je trpeo. Uvek je ponavljao da se oseća kao deo sudbine koja nije uvek pravedna.
Razgovori o Lauševićevom životu, njegovim dostignućima i porocima i dalje su prisutni u domaćoj javnosti. Njegov slučaj je otvorio mnoga pitanja o nasilju, odbrani i emocionalnim posledicama koje mogu biti rezultat jednog tragičnog trenutka. U njegovoj priči mnogi vide i opomenu o tome kako jedan trenutak može promeniti život. Laušević je ostao upamćen ne samo kao veliki umetnik, već i kao čovek koji je nosio bol i krivicu kroz ceo svoj život, preispitujući svoje odluke i težak teret koji je nosio na svojim leđima.
Živeti s tim, čini se, ponekad može biti teže od samog suočavanja s onim što se dogodilo te kobne noći.
