Naučnici su konačno otkrili kako otrovne zmije napadaju svoj plen zahvaljujući seriji snimaka napravljenih kamerama velikih brzina. U novoj studiji, objavljenoj 23. oktobra u časopisu Journal of Experimental Biology, istraživači su zabeležili razne vrste zmija dok napadaju „plen“, koristeći više uglova i visoku rezoluciju.
Od pedesetih godina 20. veka, naučnici su pokušavali da zabeleže trenutak kada zmije jurišaju na svoj plen, ali su ti napadi trajali svega desetinku sekunde, a ranije kamere nisu bile dovoljno brze da zabeleže detalje. Iako su noviji terenski snimci nudili bolji pristup, često su se suočavali s niskom rezolucijom i lošim osvetljenjem.
Tim istraživača posetio je centar „Venomworld“ u Parizu, gde koautor studije Remi Ksas i njegove kolege redovno izvode otrov iz zmija i škorpija u medicinske svrhe. Tamo su napravili lažni plen od medicinskog gela koji imitira mišićno tkivo i stavljali ga pred 36 vrsta otrovnih zmija, snimajući im napade sa više kamera velikih brzina.
Koautorka studije, biološkinja Silke Kleuren sa Univerziteta Monash u Australiji, priznala je da je nekoliko puta pobegrila tokom snimanja. Nakon više od 100 snimaka 36 različitih vrsta zmija, istraživači su primetili obrasce u njihovim pokretima. Većina poskoka ugrizala bi svoj cilj u roku od 0,1 sekunde od početka napada, što je brže nego što većina sisara može da reaguje, tako da plen retko ima šanse da pobegne.
Neke elapide, kao što su australijski obični mrkač i južnoafrička koralna zmija, takođe su napadale brzinom koja je slična poskokovim, dok su druge vrste stizale do plena tek posle 0,3 sekunde. Različite porodice zmija koristile su različite tehnike za ubrizgavanje otrova. Poskoci su napadali brzo dok su bili u spirali, ali su ponekad promašivali idealan ugao ugriza. U tom slučaju, izvukli bi zub iz plena i ponovo ga zaboli pod boljim uglom, pre nego što bi ubrizgali otrov.
Elapide su bile lukavije – prikradale su se plenu kako bi smanjile razdaljinu potrebnu za napad, a zatim su lagano olabavljale vilice i nekoliko puta ponovo zagrizle, verovatno kako bi produžile protok otrova u telo plena. Tim je posmatrao i dve vrste iz porodice kolubrida – mangrovske zmije (Boiga dendrophila) i Toxicodryas pulverulenta. Ove zmije imaju otrovne zube u zadnjem delu gornje vilice. Kada je T. pulverulenta ugrizla lažni plen, povlačila je zube napred-nazad, ostavljajući polukružne rane, što joj najverovatnije omogućava da ubrizga što više otrova.
Istraživači su takođe planirali da u budućim studijama ispitaju da li veličina plena utiče na način na koji zmije napadaju. Ova nova saznanja mogu otvoriti put ka boljem razumevanju mehanizama napada otrovnih zmija i potencijalno pomoći u razvoju novih strategija za njihovo proučavanje i očuvanje.
Istraživanje bi takođe moglo imati implikacije za medicinu, posebno u razvoju antidota i terapija za ujede zmija. U budućim istraživanjima, naučnici će se usredsrediti na to kako različiti uslovi okoline, kao što su prisustvo prirodnih predatora ili promenljive klimatske uslove, mogu uticati na strategije napada zmija.
Ova saznanja doprinose znanju o evoluciji otrova i adaptaciji zmija na različite uslove u njihovom staništu. Pored toga, istraživanje može pomoći u očuvanju raznolikosti vrsta i njihovog prirodnog staništa, jer poznata pravila ponašanja zmija nisu samo fascinantno istraživačko polje, već i ključno za razumevanje ekosistema u kojem one žive.
