Botaničke bašte širom sveta suočavaju se sa ozbiljnim problemima u očuvanju najređih i najugroženijih vrsta biljaka koje se nalaze u njihovim kolekcijama. Nova studija Univerziteta u Kembridžu, objavljena u časopisu „Nature Ecology & Evolution“, pokazuje da ove institucije dostižu svoje limite kapaciteta, dok međunarodna ograničenja u sakupljanju biljaka otežavaju napore u proučavanju i očuvanju globalne biljne raznovrsnosti.
Istraživači su analizirali podatke iz 50 botaničkih vrtova i arboretuma tokom sto godina, u kojima je ukupno zabeleženo više od pola miliona biljaka. Rezultati su alarmantni: rastući broj vrsta koje se klasifikuju kao ugrožene prelazi brzinu kojom se botaničke bašte mogu prilagođavati i upravljati ovim problemima. Sem Brokington, kustos Botaničke bašte Univerziteta Kembridž, istakao je kako je situacija kritična, naglašavajući da „ponestaje prostora i resursa“. On je upozorio da je rizik od izumiranja biljaka sve veći, dok je odgovor institucija prespor.
Univerzitetska botanička bašta u Kembridžu dom je za više od 8.000 vrsta, što je više nego što se može naći u čitavoj Vijetnamu. I pored toga, prošle godine su dodali više od pola miliona semena retkih ili ugroženih divljih biljaka i nabavili mnoštvo kritično ugroženih vrsta iz drugih bašti. Među njima je i palmom Tahina spectabilis koja može narasti do 18 metara, kao i Pinus torreiana, jedna od najređih vrsta borova.
U istorijskom kontekstu, prve botaničke bašte osnovane su tokom kolonijalne ere, a gotovo sve od njih se nalaze u zapadnim zemljama. U prošlosti su botaničari često praktikovali „ekstraktivnu, kolonijalnu praksu“, gde su uzimali biljke iz siromašnijih nacija i vraćali ih nazad na zapad, čime su se bogatili oni i njihovi pokrovitelji. Ova praksa dovela je do problema s očuvanjem biodiverziteta, što je 1993. godine pokušano da se reši Konvencijom Ujedinjenih nacija o biološkoj raznolikosti. Ova konvencija dodeljuje suverenitet nad biodiverzitetom nacionalnim vladama, omogućavajući im da „poseduju“ genetski materijal unutar svojih geopolitičkih granica.
Ipak, kako ističe Brokington, nakon usvajanja Konvencije UN broj biljaka u botaničkim baštama sakupljenih iz divljine prepolovio se. „Političke granice nam ne pomažu da delimo materijal i kolektivno upravljamo najugroženijim biodiverzitetom u svetu“, rekao je on, osvrćući se na negativne konsekvence koje je Bregzit imao na britanske kolekcije biljaka. Ova situacija dodatno komplikuje napore u očuvanju vrsta jer bi se raznovrsnost i dalje morala očuvati kroz redovne promene i razmnožavanje biljaka.
Tokom istraživanja, tim sa Kembridža pružio je podatke koji ukazuju na to da trenutna praksa sakupljanja i očuvanja biljaka ne zadovoljava potrebe zaštite globalnog biljnog bogatstva. Kako očekivanja i izazovi vezani za klimatske promene i ljudske aktivnosti rastu, tako i pritisak na botaničke bašte postaje sve veći.
Izvodi iz studije jasno pokazuju da je očuvanje biljaka od suštinskog značaja za održavanje zdravih ekosistema, koji su ključni za opstanak čovečanstva. U svetlu ovih rezultata, istraživači pozivaju na hitnu akciju i promene u politici očuvanja, kako bi se omogućilo efikasnije deljenje resursa i kolektivno upravljanje najugroženijim vrstama. Ako se sutrašnjice želi videti obogaćene raznovrsnošću biljaka, potrebna su nova rešenja i predložene strategije koje će osloboditi pritisak sa postojećih botaničkih bašti, omogućavajući im da bolje odgovore na izazove koji predstoje.
