Suzana Ranković, sestra Dalibora Todorovića, koji je bio jedna od žrtava masakra u Duboni, podelila je potresnu pesmu na društvenim mrežama posvećenu Milanu Paniću, još jednoj žrtvi tog tragičnog događaja koji se odigrao 4. maja 2023. godine. Ovaj masakr, koji je šokirao celu Srbiju, izvršio je Uroš Blažić, koji je tom prilikom ubio devet osoba i ranio 12.
Pesma koju je objavila Suzana postala je emotivna oda svima koji su izgubili svoje najmilije, a posebno u ovom kontekstu. Stihovi pesme govore o bolu i gubitku, oslikavajući tugu porodica koje su izgubile svoje sinove, brata i prijatelje. Suzana je pesmu objavila na rođendan Milana Panića, čime je dodatno podsetila na neizmernu prazninu koju su ostavili oni koji su poginuli tokom masakra.
Sigurno najpotresniji deo pesme jeste izražavanje stalne boli zbog gubitka, gde se spominje kako se svaki dan živi u senci sećanja na voljene. Stihovi govore o iščekivanju povratka sina, o tome kako se u svakodnevici okreće prema kapiji, nadajući se da će ga videti. Čini se da reči pesme odražavaju osećaj mnogih porodica koje su trpele slične sudbine, podsećajući nas na potrebu da ne zaboravimo one koji su stradali, kao i na važnost međusobne podrške u teškim trenucima.
Uroš Blažić, koji je počinio ovaj stravičan zločin, osuđen je na 20 godina zatvora zbog svojih dela. On je, u večernjim časovima 4. maja, otvorio vatru na nekoliko lokacija u Duboni i Malom Orašju, ubivši devetoro ljudi, među kojima su bili Milan i Kristina Panić, kao i Dalibor Todorović. Tokom napada, nažalost, poginuli su i maloljetnici, što dodatno naglašava stravičnost ovog događaja.
Gubitak životâ i traumatizacija preživelih su strašni, ali pesma koju je objavila Suzana je simbol nade i ljubavi koja ostaje, čak i kada su fizički prisustva izgubljena. U njoj se oseća snažan emotivni naboj, a svi koji su je pročitali ili slušali mogli su se poistovetiti s bolom i tugom koju ona ocrtava. Ovaj umetnički izraz predstavlja trajan način sećanja na one koji su poginuli, dok istovremeno ukazuje na traume koje će mnogi nositi do kraja života.
Pored emotivnog uticaja pesme, ovaj tragičan događaj podstakao je i mnoge diskusije o mentalnom zdravlju, nasilju u društvu i potrebnim promenama u pravnom sistemu kako bi se sprečila slična dela u budućnosti. Mnogi su pitali kako je moguće da neko dođe do tačke u kojoj počini tako strašan zločin, a da istovremeno nije primećen na vreme.
Osim pesme, svedoci događaja i članovi porodica žrtava su dalje izrazili svoje osećaje na različite načine, kroz peticije za pravdu, organizovanje komemoracija i podizanje svesti o važnosti sigurnosti u zajednici. Zajednica se okuplja da pruže podršku jedni drugima, da dele priče o voljenima koji su nestali i da se bore za pravdu koja im je oduzeta.
Uroš Blažić i njegov otac su u međuvremenu uložili žalbu na presude, što dodatno otežava proces izlečenja porodica žrtava. Potrebna je pomoć i razumevanje kako bi se stvorili bolji uslovi za zajednice koje se bore sa posledicama nasilja. Dok se društvo suočava s preprekama, pesma posvećena Milanu Paniću i ostalim žrtvama postaje simbol nade i podsećanje na neprocenjivost ljudskog života. Ovakvi umetnički izrazi su važni za proces lečenja i prevazilaženje tragedije, jer nam pomažu da se setimo, razmišljamo i nađemo snagu za nastavak.
