U februaru 1999. godine, pregovori o statusu Kosova su započeli u Rambujeu blizu Pariza, sa ciljem da se izbegne sukob između srpskih snaga i kosovskih Albanaca. Srpski predsednik Slobodan Milošević je ponudio široku autonomiju za sve nacionalne zajednice na Kosovu, međutim, ta ponuda je bila odbijena od strane Zapada i tadašnjeg vođe albanske delegacije, Ibrahima Rugove.
Pregovori su započeli 6. februara i trajali su 17 dana, ali su na kraju završeni neuspehom. Prvi krug pregovora nije doveo do napretka, a međunarodna kontakt-grupa je odlučila da se sastanci nastave 15. marta u Parizu. Ova druga runda je takođe završila neuspehom, a situacija se dodatno zakomplikovala.
Međutim, Milošević je, na insistiranje tadašnjeg potpredsednika i šefa pregovaračkog tima Ratka Markovića, poslao predlog sporazuma o samoupravnom modelu za Kosovo. Ovaj dokument, koji je bio sastavljen u skladu sa potrebama svih etničkih zajednica, uključivao je principe demokratske samouprave, uspostavljanje lokalne policije i predstavljanje građana Kosova sa najmanje 20 poslanika u Skupštini Srbije. I pored svih ovih ustupaka, predlog nije došao u razmatranje.
Nikola Šainović, tadašnji potpredsednik savezne vlade, je nakon nekoliko godina rekao kako su srpske delegacije pokušale da preformulišu sporazum iz Rambujea, isključujući elemente kojima bi se oduzimao suverenitet. Nažalost, njihov dokument, koji je naglašavao samoupravu, nije bio uzet u obzir, dok je originalni plan koji je predviđao raspoređivanje NATO trupa bio jedini koji se dalje razmatrao. Šainović je naglasio da je situacija bila „uzmi ili ostavi“, što je ukazivalo na nepristojne taktičke manevre Zapada.
Tadašnji ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović je rekao da je sporazum o samoupravi bio jedini pravedni kompromis, naglašavajući da „Rambuje“ nije bio sazvan kako bi se izbegao rat, već da bi se opravdalo bombardovanje Srbije. Očekivanja su bila da će ovaj događaj poslužiti kao izgovor za intervenciju, a da bi zapadna javnost bila uverena kako nije bilo druge alternative.
Na kraju, nakon neuspešnih pregovora i bez progresa ka mirnom rešenju, usledilo je bombardovanje SRJ koje je trajalo 78 dana. Ovaj sukob ostavio je duboke ožiljke i na jednoj i na drugoj strani, a rastuće tenzije su se prelile u značajne ljudske tragedije.
Konferencija u Rambujeu je okupila ključne aktere, ali nije postigla željene rezultate. Posle neuspelih sastanaka, odlučeno je da se investira u dodatne napore kako bi se postignuta rešenja primenila, no bez značajnijeg uspeha. Ujedno su se nalazili i predstavnici međunarodnih organizacija poput SAD, Rusije i EU, koji su posredovali u pregovorima, ali je nedostatak direktne komunikacije između Beograda i Prištine stvorio još veće razlike.
Vremenski pritisak i politička okruženja su vodili u dalju eskalaciju sukoba, dok su prisebni pokušaji vođenja dijaloga dolazili do pada. Rešenja koja su se nudila su zapravo bila ukalupljena u okvir u kojem su se pregovarači našli bez konkretnih uvodnih rešenja. Sve to ukazuje na složenost situacije koja je zahtevala mnogo više nego samo decizije na papiru.
Na kraju, čini se da je pravda, kao i odobravanje međunarodnih sporazuma, bila daleko od očiglednog ishoda. Bez obzira na ponude i predloge, tenzije su se nastavile, a konačan ishod rata nosio je sa sobom duge posledice koje će se osećati još dugo vremena.
