Portparolka Bele kuće, Kerolajn Levit, iznela je kritike na račun Američkih agencija za međunarodni razvoj (USAID) zbog dodele 1,5 miliona dolara za programe koji promovišu raznolikost, pravičnost i inkluziju (DEI) na radnim mestima u Srbiji. U svom saopštenju, Levit je označila ovakve projekte kao „beskorisno trošenje poreznih sredstava“. Ova izjava je izazvala pažnju, obzirom da se radi o značajnoj sumi koja je namenjena za podršku određenim inicijativama u Srbiji.
Levit je istakla da su svi takvi projekti, uključujući i one u Srbiji, deo šireg trenda koji smatra „sumanutim i zlonamernim“ trošenjem novca, i to bez adekvatnog nadzora. Ova vrsta kritike dolazi u trenutku kada se u Americi često raspravlja o načinu na koji se porezni novac koristi u inostranstvu. Mnogi smatraju da bi takvi resursi trebali biti usmereni na unapređenje domaćih potreba, umesto na programe koji se fokusiraju na uzbudljive, ali često kontroverzne društvene teme.
USAID je dodelio sredstva ne samo Srbiji, već i drugim zemljama, kao što su Gvajana, Irska i Vijetnam. Ovi projekti su često usmereni na jačanje raznolikosti i inkluzije na radnom mestu, što podrazumeva stvaranje prostora gde se svi radnici, bez obzira na njihovu pozadinu, mogu osećati ravnopravno i poštovano. S obzirom na to da se ovi programi mogu smatrati korisnim za društva u razvoju, posebno u kontekstu borbe protiv diskriminacije, pitanje je koliko će pojedinci u Americi to posmatrati kao racionalnu upotrebu sredstava.
Iako Levit nije precizirala koji su tačno projekti provodili u Srbiji, njen stav predstavlja širi konsenzus u nekim političkim krugovima. Zanimljivo je da američka Javnost često ima podeljena mišljenja o tome kako treba trošiti novac poreznih obveznika. Dok neki smatraju da je potrebno ulagati u međunarodni razvoj i socijalnu pravdu, drugi se protive tome smatrajući da bi to trebalo biti fokusirano isključivo na domaće probleme.
Osim toga, kritike koje dolaze iz Bele kuće često imaju uticaj na javno mnjenje, ali i na upravljanje inostranim programima. Prema nekim izvorima, ovakvi komentari mogu dovesti do preispitivanja budućih projekata koje će finansirati USAID, posebno u zemljama koje se već bore sa kompleksnim društvenim izazovima. U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li će zbog kritika iz Amerike, Srbija i drugi korisnici USAID-ovih sredstava morati da prilagode svoja očekivanja i projekte.
Istraživanja pokazuju da su programi vezani za DEI često uspešni u promovisanju boljeg radnog okruženja, ali zadržavaju i skeptike zbog mogućih ideoloških implikacija. U trenutnoj političkoj atmosferi, gde se identitet i prava često koriste kao oružje u javnim debatama, teško je predvideti kako će se ovakve inicijative razvijati u budućnosti. Pitanje je da li će administracija predsednika Bajdena zastupati ovakve projekte ili će, kao što sugeriše Levit, preusmeriti fokus na domaće probleme i ciljeve.
U svetlu ovih kritika, grupa koja se bavi pravima manjina i razvojem inkluzivne politike može se suočiti s dodatnim izazovima u ostvarivanju svojih ciljeva. Podrška iz međunarodnih izvora može biti presudna, ali takođe dovodi do sukoba s onima koji sumnjaju u legitimnost ovakvih programa. Srbija, kao zemlja koja se suočava s raznim izazovima, može imati koristi od različitih pristupa razvoju, ali je važno osigurati da sredstva budu korišćena na transparentan i efikasan način.
Sve ovo ukazuje na to da se debata o dodeli sredstava i svrsi projekata kao što su oni za promovisanje raznolikosti, pravičnosti i inkluzije u Srbiji, ne nalazi samo na granici između politike i društvenih vrednosti, već i na raskršću interesa različitih strana.
