Branko Anđić, pisac, prevodilac i novinar, izneo je zanimljive uvide o porodici, književnosti i kulturi u razgovoru za Tanjug. On ističe da je porodica, iako osnovna celina društva, duboko disfunkcionalna. U svojoj knjizi „Da si dobra i Bog bi te imao“, na ironičan način istražuje porodične odnose i vrednosti, prikazujući složenost ljudskih veza i dvoličnost koja se često skriva iza zatvorenih vrata.
Anđić koristi hiperbolične izraze da bi ukazao na kontradiktornosti u porodici, govoreći o stereotipima koji obeležavaju percepciju porodice kao mesta gde žive „najveće bogatstvo“ deca, ali i sukobi koji se ne izvršavaju doslovno. Svojim primerima ukazuje na filmske narative, posebno u serijalu „Fast and Furious“, gde se porodične veze često prikazuju nakon sukoba, čime izaziva pitanje: kako možemo verovati da je porodica osnovna vrednost dok se istovremeno suočavamo sa nasiljem i destrukcijom?
Pored toga, Anđić se osvrće na ljudsku svest koja često precenjuje vlastitu pronicljivost. On ističe da ni sami sebe ni druge ne poznajemo dovoljno dobro i da mnoge naše „istine“ predstavljaju plod mašte. Vera, prema njemu, često funkcioniše kao fikcija koja se tretira kao objektivna istina. Ova filozofska razmišljanja prenose čitaoca u složenu dinamiku ljudskih odnosa i tog unutrašnjeg konflikta koji često prožima naše živote.
Iskustva iz Južne Amerike, posebno iz Argentine i Brazila, obogaćuju njegove stavove. Anđić primećuje jake sličnosti između Buenos Airesa i Beograda, naglašavajući da oba grada nose kulturološke identitete koji se temelje na načinima na koje ljudi vide svoje živote. Njegovo zapažanje o prijatelju koji odbija da se nazove nezaposlenim, govoreći da je „između dva projekta“, ilustrira način na koji se identiteti oblikuju kroz percepcije i samopouzdanje.
Kreativnost igra ključnu ulogu u prevodilačkom procesu, kako objašnjava Anđić. Prevodilac, prema njegovim rečima, mora da prenese ideje, a ne samo reči. On se ponosi svojim prevodom knjige „Buntovnice sa razlogom“, za koju smatra da zahteva duboko razumevanje kulturnih konteksta. S obzirom na njegov rad, Anđić se oslanja na svoje znanje o latinoameričkoj književnosti, ali njegov glavni uzor ostaje severnoamerički „prljavi“ realizam.
Anđić diskutuje o mogućnosti da knjiga u prevodu izgubi čak i 30% svog značenja, naglašavajući da to zavisi od sposobnosti prevodioca. On primećuje da su neki knjige, uprkos dobrom tekstu, možda loše prevedene, kao što je bio slučaj sa romanom „Kratki čudesni život Oskara Vaoa“ Džuna Dijasa, koji je imao loše prvobitno izdanje.
Kada govori o tome šta čini knjigu izuzetnom, Anđić naglašava da to nije samo tema, već specifičan spoj kreativnosti i stila koji pokreće čitaoca. Dobra knjiga treba da izazove emocije i asocijacije, dok one „pametne“ i „ispravne“ mogu ostati bez uticaja na čitaoca.
U kontekstu budućih projekata, Anđić najavljuje da će uskoro biti objavljena zbirka priča Samante Šveblin, dodajući da će celina biti prevedena čim se završe autorska prava. Ova najava poziva na radoznalost i anticipaciju, s obzirom na Anđićevu sposobnost da prenese složenosti kulture i identiteta kroz svoje pisanje i prevođenje.
Branko Anđić tako pruža dubok uvid u porodične vrednosti, ljudsku svest i kvintesenciju književnosti, postavljajući izazov kako za sebe, tako i za čitaoce, da preispitaju vlastite percepcije i povezanosti u svetu koji je često dvojak i kontradiktoran.
