Broj stranih radnika u Srbiji raste iz godine u godinu, što postaje sve očiglednije kroz zvanične statistike. Tokom prošle godine, izdato je gotovo 80.000 radnih viza, a uz to su uvedene i nove olakšice za zapošljavanje stranaca. Radnici iz Azije, Turske i Rusije preuzimaju sve više poslova, a najtraženije pozicije su radna mesta vozača autobusa i dostavljača hrane. Međutim, situacija na terenu je složenija nego što se može činiti.
Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i investicije, u razgovoru za Euronews Srbija, otkriva da se strana radna snaga ne vidi u svakodnevnom životu, pošto većina njih radi na velikim gradilištima i infrastrukturnim projektima. Očekivanja da strani radnici dolaze iz egzotičnih zemalja, poput Šri Lanke ili Kube, su pogrešna, jer najveći deo radnika dolazi iz Rusije, Kine, Indije i Turske.
Jevtović ukazuje na to da je veliki broj radnika u Srbiju došao usled međudržavnih sporazuma, a ne iz ličnih migracija. Nakon izbijanja rata u Ukrajini, mnogo Rusa i Ukrajinaca je potražilo utočište u Srbiji, ali taj deo radne snage ne dominira trendom. Naime, strani radnici se često angažuju u okviru velikih projekata, a od 2017. godine posebno je izražen rast radnika iz Turske koji su prisutni na gradilištima širom zemlje.
U nekim slučajevima, radnici iz Indije dolaze zahvaljujući agentima koji sprovode dogovore sa fabrikama u Srbiji. Takođe, postoji i sve veći broj agencija koje se bave organizovanjem dolaska stranih radnika, a neki advokati su preorijentisali svoje delatnosti na pomoć u pravnim procedurama potrebnim za zapošljavanje stranaca.
Iako se tržište rada brzo prilagođava potrebama privrede, Jevtović ističe da se postavlja pitanje kako ovaj proces utiče na društvo u celini. Pitanje je ko zapravo gleda na korist celog društva, s obzirom na to da se radni procesi odvijaju stihijski. Trenutno se ispunjavaju potrebe tržišta, ali je neizvesno kako će to uticati na domaće radnike i privredne modele.
Velik deo stranih radnika angažovan je u infrastrukturi, ali većina njih ne namerava da ostane u Srbiji. Njihova primanja često se šalju porodicama u matičnim zemljama. Ruski i ukrajinski radnici, s druge strane, ostaju pod upitnikom jer će njihov ostanak zavisiti od ishoda sukoba u Ukrajini.
Problem nedostatka radnika se pogoršava zbog migracija domaćih radnika, koji se sele u inostranstvo. Jevtović navodi da se svake godine iz Srbije trajno iseli između 25.000 i 27.000 ljudi, a demografski trendovi pokazuju opadanje broja stanovništva. Kako se plate i dnevnice povećavaju, tako raste i potreba za radnicima, dok domaće tržište nije u mogućnosti da ih obezbedi.
Regionalne migracije takođe igraju značajnu ulogu, posebno kada je reč o radnoj snazi iz Republike Srpske. Tokom godina, veliki broj radnika iz Republike Srpske dolazi u Srbiju zbog traženja boljih prilika. Ovakve promene na tržištu rada definišu pravac u kojem se Srbija kreće, a deo izazova se može desiti i na granici sa Crnom Gorom.
Sve u svemu, situacija na tržištu rada u Srbiji zahteva pažnju sa svih strana, kako bi se obezbedila dugoročna održivost, odnosno balans između domaćih i stranih radnika. Dok strana radna snaga može privremeno zadovoljiti potrebe privrede, postavlja se pitanje kako će to uticati na budućnost domaćih radnika i sistem u celini.
