Slobodan Milošević, bivši predsednik SRJ, bio je predmet rasprava o mogućoj zaveri njegove smrti, nakon što je umro u Hagu 11. marta 2006. godine. Zdenko Tomanović, njegov pravni zastupnik, bez oklevanja tvrdi da je Milošević ubijen. U intervjuu za Nedeljnik, Tomanović je otkrio da mu je Milošević dan pred smrt predao pismo za Sergeja Lavrova, ruskog ministra spoljnih poslova. Pismo, napisano 8. marta, sadrži Miloševićeve navode o tome da ga truju i molbu za zaštitu.
Tomanović je istakao da je odmah predao pismo ruskoj ambasadi, koje je Lavrov potvrdio. U pismu se Milošević požalio na prisustvo jakog leka koji se koristi za lečenje lepre i tuberkuloze, a tvrdi da je test krvi pokazao da mu je taj lek nesposoban pomoći i da su oni koji su ga davali imali interes da ga ućutkaju.
Advokat je opisao i svoje prve susrete sa Miloševićem u Hagu, gde su razgovarali više od četiri sata. Milošević je bio pod velikim fizičkim i psihičkim pritiskom, a Tomanović napominje da su uslovi u kojima je boravio bili izuzetno loši, uključujući težak pancir od 40 kilograma i vreću na glavi.
Borislav Milošević, Slobodin brat, takođe je izrazio sumnju u zvaničnu verziju smrti, govoreći da su se problemi sa krvnim sudovima tokom pet godina zatvora zanemarivali, i da mu je bila potrebna hitna hospitalizacija.
Dragan Hadži Antić, dugogodišnji prijatelj porodice Milošević, potvrdio je da je Milošević bio zabrinut za vlastitu sigurnost. Iz njegovih reči može se naslutiti da je postojala atmosfera straha i pritiska, koji je Milošević doživeo tokom suđenja.
Zvanična verzija Haškog tribunala je da je Milošević umro od infarkta zbog nepropisnog uzimanja lekova koji su, navodno, neutralizovali efekat medikamenata za regulaciju krvnog pritiska. Interni izvori tvrde da je uzimao rifampicin, antibiotik koji se primenjuje kod lepre, i koji je potpunosti sprečio delovanje lekova koje je trebao da uzima.
Milutin Mrkonjić, bliski saradnik Miloševića, pre smrti izjavio je da nije imao nikakve pritužbe i da je verovao da će njegov advokat rešiti sve probleme. Neki svedoče da su i zatvorske vlasti već krenule u istraživanje Miloševićevog zdravstvenog stanja.
Osobe koje su bile bliske Miloševiću takođe su se oglašavale, a među njima je i general Vinko Pandurević, koji je opisao trenutke pre Miloševićeve smrti, kada su ga stražari uveli u ćeliju na uvid njegovog mrtvog tela. On je potvrdio da su se u toj ćeliji nalazili lekovi stari čak sedam godina, što je dodatno pojačalo sumnju u okolnosti pod kojima je bivši predsednik umro.
Završna reč na ovu tragičnu priču dolazi od holandskog toksikologa Donalda Ugesa, koji je sproveo analize krvi i urina Miloševića, pronalazeći lekove koji su potencijalno mogli uzrokovati smrt. Ovi nalazi dodatno su potvrdili sumnje o nedužnosti Miloševića i kvalitetu medicinske pomoći koju je primao.
U svetlu svih ovih informacija, koja su otkrivena tokom godina, postavlja se pitanje da li je Milošević zaista umro prirodnom smrću ili postoji nešto duboko što se krije iza njegovog iznenadnog odlaska. U svakom slučaju, njegovo nasleđe ostaje obeleženo misterijom i kontroverzom koja još uvek izaziva žustru diskusiju među istoričarima i analitičarima.
