Gojko Đogo je ovogodišnji dobitnik Kočićeve nagrade za celokupno književno delo na srpskom jeziku, saopšteno je iz Udruženja književnika Republike Srpske. Ova nagrada se dodeljuje književnicima koji odišu slobodarskim duhom, što se vidi kroz njihovo umetničko izražavanje, kao i kroz čistoću i punoću jezika koji koriste.
Žiri, u sastavu Željka Avrić, Duško M. Petrović i Željka Pandžić, jednoglasno je odlučio da nagrada pripadne Đogu, koji je izabran među 14 prijava koje su stigle na konkurs. Saopštenje podseća na Đogove literarne početke, koji datiraju od 1967. godine kada je objavio svoju prvu pesničku zbirku „Tuga pingvina“. Tada je pokazao da ima autentičan glas modernog pesnika, a danas, više od pola veka kasnije, njegovo stvaralaštvo i dalje se ističe.
Žiri je istakao da je Đogo ne samo pesnik već i književni stvaraoc sa snažnim kritičkim duhom. Njegova sposobnost da sagledava i razume svet oko sebe, te da prenese osećaj vrednosti i značaja slobode, čini ga posebnim u savremenoj književnosti. Đogo neprestano naglašava da književno delo mora biti u kontaktu sa stvarnošću, što je ključni aspekt njegovog poetičkog stava.
Jedan od značajnih dela Đoge je „vunena trilogija“, koja obuhvata romane „Vunena vremena“ (1981), „Crno runo“ (2002) i „Klupko“ (2018). Prema rečima žirija, ova dela, kao i sam Đogo, brane autonomiju umetnosti i pesnika, što je od suštinske važnosti za humanizam. Kroz svoja dela, Đogo predstavlja odbranu koncepta slobode u umetničkom stvaranju, nudeći čitaocima jedinstven uvid u ljudsko biće i njegovu borbu za opstanak.
Žiri je takođe primetio da Đogo gradi svoje jezičke i govorne forme, što ga povezuje s velikim pesnicima poput Momčila Nastasijevića, Vaska Pope i Laze Kostića. Kroz svoje delo, Đogo uspeva da spoji tradiciju i modernost, nacionalno i savremeno, čime osvetljava nove puteve u srpskoj literaturi. Njegova poezija nije samo literarna, već i izraz duboke vezanosti za jezik i kulturu, što je osnov za očuvanje nacionalnog identiteta.
Đogo takođe istražuje potencijale jezika, pokazujući kako on može postati ne samo literarni alat, već i sredstvo borbe za egzistenciju. Kroz njegovu poeziju, jezik stiče nove dimenzije, postajući instrument koji garantuje opstojnost srpskog naroda. Njegova sposobnost da se igra sa jezikom, uvodeći moderne elemente u tradicionalne obrasce, čini ga avangardnim piscem našeg vremena.
Takođe, Đogo ističe važnost književnog dela kao sredstva za postavljanje pitanja i izazivanje dijaloga. Njegova dela pozivaju na refleksiju o savremenom društvu, o vrednostima, normama i identitetima koji ga čine. Kroz sretnu kombinaciju kritičkog pogleda i estetskih vrednosti, Đogo vodi čitaoce na putovanje kroz složenost ljudske egzistencije.
Nagrada koju je Đogo primio ne predstavlja samo priznanje za njegovo dosadašnje stvaralaštvo, već i podstrek za dalji rad i istraživanje. Njegov rad može inspirisati mlade autore i pisce da se upuste u istraživanje jezika i svojih osećanja, kao i da se bore za očuvanje identiteta i kulturnog nasleđa. U tom smislu, Đogo ostaje simbol slobode i kreativnosti u savremenoj književnosti.
S obzirom na njegov značaj u literarnom svetu, Đogo se sigurno može smatrati jednim od vodećih glasova savremene srpske književnosti. Njegova sposobnost da ujedini tradiciju i modernost, da kritički promatra društvo i istovremeno čuva jezičku čistoću, čini ga ne samo autoritetom, već i inspiracijom za buduće naraštaje. Kroz svoje delo, Gojko Đogo dokazuje da književnost može biti snažno oružje u borbi za ljudska prava, slobodu i autonomiju umetnosti.
