Veliki broj Srba svakodnevno se oslanja na pekare kao deo svoje ishrane, ne sluteći da je sve teže pronaći dobrog pekara. Vlasnici pekara širom Beograda i gradova u unutrašnjosti ukazuju na ozbiljan problem – nedostatak kvalitetne radne snage, posebno pekara. Iako su plate u ovom sektoru dostigle visoke cifre, čak i početnici se ne odlučuju za poslove koji nude zaradu od oko 1.000 evra, uz osmočasovno radno vreme i dva dana odmora svake nedelje.
Naser Idrizović, vlasnik pekare u Mladenovcu, zapošljava više od 100 radnika u različitim sektorima, uključujući maloprodaju i ugostiteljstvo. Po njegovim rečima, pre deceniju se ne bi mogao zamisliti scenario u kojem će ključni zanati ostati bez radne snage. „Nije problem samo sa pekarima, radnika generalno nema ni u ostalim sektorima. Čak i sa platom od 100.000 dinara, teško je pronaći magacionera“, objašnjava Idrizović.
On ističe da su u njegovoj pekari uvedeni bolji uslovi za rad, uključujući petodnevni radni raspored i plate između 120.000 i 200.000 dinara, kako bi se zadržali radnici. „Plaćeni su kao visokoobrazovani kadar, iako cena rada ne prati cene proizvoda“, naglašava.
Idrizović smatra da društvo treba da se uključi kako bi održalo zanatlije, jer bez njih budućnost zanatlijske industrije može biti ozbiljno ugrožena. On se bavi i podsticajem mladih, kao što je učenik iz Smederevske Palanke, koga je odlučio da dodatno motiviše kako bi ga zadržao kao budućeg radnika u svojoj pekari.
Prema njegovim rečima, ključ uspeha leži u stimulaciji radnika. Poslodavci bi trebali da ulažu u svoje radnike, tretirajući ih kao porodicu, kako bi zajedno mogli da rastu i razvijaju se. Idrizović navodi da se trudi da svojim radnicima pruži uslove
kao u državnom sektoru, uprkos tome što su oni zaposleni u pekari. „U našem društvu postoji velika prekretnica u kojoj se loše postavljaju ekonomske osnove. Cene hleba se drže nerealnim vrednostima, a plate ne odgovaraju tržištu“, ističe on. Tokom posete pekari u Valensiji, primetio je da cena zanatskog hleba ide od osam do 12,5 evra, dok su plate radnika u toj zemlji slične kao i u Srbiji.
Idrizović se, takođe, zalaže za fer raspodelu profita u lancu proizvodnje, od seljaka koji sadi pšenicu, preko mlinara do pekara, smatrajući da bi svi trebali da budu zadovoljni. „Trenutno imamo evropske plate, ali cene su socijalne i to je potpuno neodrživo“, objašnjava.
Mnogi vlasnici pekara priznaju da je situacija drastično promenjena u poslednjih deset godina. Nekada je svaka pekara mogla da priušti da nezadovoljnog radnika zameni novim, ali danas takva praksa ne dolazi u obzir. Gubitak radnika postao je ozbiljan izazov, i vlasnici su primorani da preispitaju svoje strategije kako bi zadržali postojeće kadrove.
U svetlu ovih problema, jasna je potreba za promišljenim rešenjima na nivou društva, koju poziva i Idrizović. On poziva sve učesnike u ekonomiji da zajedno rade na stvaranju boljeg okruženja za zanatlije, jer će samo tako obezbediti održivu budućnost ne samo pekarskoj industriji, već i celokupnoj ekonomiji zemlje. Akcenat na razvoju i podržavanju radne snage postaje ključna tema, dok se svakodnevno suočavamo sa sve većim izazovima na tržištu rada.
