Zbog kiše koja je ovog maja učestalo kvasila Srbiju, Novica Perović, penzionisani policijski službenik iz Paraćina, oboleo je ponovo od groznice. Ne virusne, niti zlatne, već gljivarske. To je ona vrsta groznice kad vi brojite dane od kiše i jedva čekate trenutak da odete u šumu u potragu za pečurkama.
Novica je verovatno najveći samouki poznavalac gljiva u Pomoravlju. Oduvek je voleo prirodu, ali su ga gljive privukle tek 2009. godine. Učio je sam, iz knjiga i sa interneta, a danas prepoznaje odlično sedamdesetak vrsta, koliko ih i ima u ovom kraju. Bere isključivo jestive gljive vrhunskog kvaliteta. Usput, u prirodi odmara dušu i ne vraća se pre mraka. Svaku fotografiše, pa na svom nalogu na društvenim mrežama ima neverovatne foto-kolekcije ovih neobičnih zemaljskih stvorova.
Neobične vrste koje Novica prepoznaje uključuju šumsku ostrigu, zeku, biserku, raspucali i borov vrganj, sumporaču, hrastov turčin, ćuranov rep, panterovku, koralovku, žuto šumsko pile, pljosnatu sjajnicu, hrastovu sjajnicu ili reiši, borovnjaču, lavlju grivu, stoglavku, muhara, blagvu ili jajčaru. Posle toliko godina iskustva, poznaje sve terene u šumama i odlazi u njih ciljano. Zna gde i kada može da nađe određene vrste. Obilazi Juhor, Veliku Moravu, Čukaru, Grzu i Sisevac.
Na širem području paraćinske opštine ima dobrih terena za gljive, ali Grza se izdvaja kao najbolja. Pečurke zahtevaju veliku vlažnost i ima ih tokom cele godine – letnjih, jesenjih i zimskih. Od oktobra do januara bere se zimska bukovača, koja je omiljena zbog svog ukusa i lekovitih svojstava. Novica objašnjava da se šumska ostriga takođe može naći na različitim drvima, kao što su hrast, topola i orah. U ovom periodu, naročito su popularne letnje bukovače, dok se u junu i julu takođe može pronaći žuto šumsko pile, koje mora biti kuvano dvadesetak minuta zbog oksalne kiseline.
Uskoro dolazi i vreme lisičarki, zatim zeka rusula, vrganja, jajčare ili blagve. Smrčak, posle tartufa, najskuplja je i najcenjenija gljiva, dok za tartufe Novica nije mogao da pronađe, jer su potrebni dresirani psi za njihovu potragu. U redje vrste ubraja genodermu ili reiši, koja se suši i koristi za pravljenje tinkture ili čaja, a može se samleti i dodati u med. Naš sagovornik navodi da je ćuranov rep još lekovitiji, takođe se suši i koristi za čaj, popravlja imunitet. Lavlja griva je veoma retka i zaštićena vrsta, a do sada je Novica naišao na samo sedam tih pečurki pre tri godine. Opisuje je kao zanimljivu, sa ukusom sličnim morskim plodovima, a smatra se korisnom za mozak, protiv demencije i Alchajmera.
Najviše, inače, ima vrganja, koji se masovno pojavljuju od maja do novembra. Kada je vlažnost adekvatna, pečurkari na teritoriji Paraćina mogu nabirati više desetina kilograma dnevno. Ipak, Novica je veoma oprezan kada se radi o berbi, jer u Srbiji postoji šest smrtno otrovnih vrsta gljiva. To su zelena i bela pupavka, koprenka, hrčak, galerina i ušiljena stjepača. On naglašava da samo jedan šešir zelene pupavke može da ubije petoro ljudi, a da crvene muhare, poznate širom sveta, takođe ne treba jesti, iako za njih nije čuo da je neko umro. Samo pravi tinkture od njih, koje koriste za reumu i artritis.
Život u prirodi i strast prema gljivama čine Novicu srećnim. Vreme provedeno u šumi ne samo da mu donosi lekovitost kroz prirodu, već i zadovoljstvo koje se može teško opisati. U godišnjim dobima puna šuma i bogatstvo koje ona nudi predstavlja neiscrpan izvor radosti i naučenih lekcija o prirodi.
