U Specijalnom sudu u Beogradu, suđenje grupi Veljka Belivuka, optuženim za teška krivična dela, odloženo je zbog izjava tuženih o svojoj nesposobnosti da prate postupak. Ova grupa se suočava sa ozbiljnim optužbama koje uključuju sedam ubistava, trgovinu drogom, nošenje oružja, otmice i silovanja.
Na današnjem ročištu, Marko Miljković je prvi izrazio sumnju u svoju sposobnost da prati suđenje. Istakao je da smatra da nije „psihofizički spreman“ da prisustvuje glavnom pretresu, ukazujući na to da je sudija odbila da prikaže snimak sa uviđaja koje se dogodilo u Ritopeku. Miljković je najavio da bi, ako je potrebno, mogao da se vrati u pritvor.
Belivuk je svoju situaciju postavio u drugačiji kontekst, naglašavajući da fizički može pratiti suđenje, ali ne i psihički. On je insistirao na tome da je došlo do velike pravne nepravde, jer smatra da je uviđaj iz Ritopeka, na kojem se temelje mnoge od optužbi protiv njega, nezakonit.
Ova izjava dodatno je zakomplikovala situaciju s obzirom na to da su se raniji procesi suočili sa sličnim izazovima, kada su optuženi iznosili stavove o svojoj mentalnoj i fizičkoj spremnosti da učestvuju u suđenju. Ove tvrdnje često se koriste kao taktika odlaganja, što može usporiti pravosudni proces.
Mnoge organizacije za ljudska prava i stručnjaci za pravne nauke ukazuju na to da ovakvi postupci mogu skrenuti pažnju sa suštinske problematike u procesu pravde, kao što su prava žrtava i potreba za brzim rešavanjem slučajeva koji uključuju organizovani kriminal. Ove nedoumice i odlaganja mogu dovesti do frustracija među žrtvama i njihovim porodicama, koji čekaju pravdu.
U međuvremenu, tužilaštvo nastavlja da radi na prikupljanju dodatnih dokaza i dokumenata potrebnih za podršku svojim tvrdnjama. Mnogi formalni i neformalni izvori iz bezbednosnog sektora ukazuju na ozbiljnost optužbi protiv Belivuka i njegovih saradnika, posebno u svetlu učestalosti nasilja koje prate delovanja ovih kriminalnih grupa.
Belivuk i njegova ekipa su u proteklim mesecima postavili nove standarde uspešnosti za organizovani kriminal u regionu, i sve više se ističu kao ključni igrači u trgovini drogom i nasilju povezanim s njom. U tom kontekstu, reakcije vlasti i pravosudnog sistema su postale sve hitnije, kako bi se osiguralo da pravda bude zadovoljena.
S obzirom na to da suđenja poput ovog često imaju dugotrajne posledice na lokalne zajednice, uključujući povećan strah među građanima i osećaj nesigurnosti, od suđenja se mnogo očekuje. Pravna zajednica prati događaje sa posebnim interesovanjem, nadajući se da će se proces ubrzati i da će se obezbediti sveobuhvatna pravda.
U zaključku, trenutna situacija oko suđenja Belivuku i njegovim saradnicima još jednom ukazuje na kompleksnost problema organizovanog kriminala u Srbiji i izazove pred kojima se našao pravosudni sistem u suočavanju sa ovom vrstom krivičnih dela. Odlaganje suđenja zbog tvrdnji o psihičkoj i fizičkoj nesposobnosti optuženih može dodatno otežati postizanje pravde, dok se svetla reflektora pale na ključne aspekte borbe protiv organizovanog kriminala u zemlji.
