Klimatske promene u 2023. godini donose velike izazove za poljoprivredu, posebno za proizvodnju kukuruza. Prema procenama stručnjaka, prosečan prinos kukuruza mogao bi da padne ispod tri tone po hektaru. Mnogi usevi su uveliko uništeni usled ekstremnih vremenskih uslova, uključujući sušu, kratkotrajne nepogode i superćelijske oluje. U razgovoru sa dr Goranom Bekavcem, naučnim savetnikom iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, saznajemo da se ovakvi problemi javljaju već nekoliko godina.
U 2021. i 2022. godini, suša je bila ekstremna, dok je 2023. obeležena visokim temperaturama i većim količinama padavina. Nažalost, ovo nije bilo dovoljno da ublaži negativne posledice. U junu, u nekim delovima zemlje, nije pala ni kap kiše, što je bila katastrofa za kukuruz, koji u tom mesecu zahteva oko 90 litara padavina po metru kvadratnom. Većina biljaka ostala je zakržljala, sa visinom od samo 120-130 centimetara, dok su mnogi usevi u okolini Kikinde potpuno jalovi.
Ratari su u julu bili primorani da unište svoje useve, jer su biljke bile suve i bez klipa. Na mnogim parcelama, jedino rešenje je vraćanje organske materije u tlo, što će dodatno otežati već i ovako lošu situaciju. Pored klimatskih problema, stručnjaci upozoravaju i na mogućnost veće prisutnosti mikotoksina u zrnu, što dodatno otežava situaciju.
Iako je očekivanje proseka preko tri tone po hektaru optimističan cilj, dr Bekavac naglašava da je ključno raditi na razvoju sorti i hibrida otpornih na klimatske promene. U okviru Instituta, uspostavljen je Centar izuzetnih vrednosti za inovacije u oplemenjivanju biljaka, koji teži stvaranju biljaka otpornijih na sušu i ekstremne temperature.
U pogledu budućnosti, dr Bekavac ističe da nema kratkoročnih rešenja i da se planiranje mora unaprediti. Dva ključna prioriteta su: prilagođavanje tehnologije i gajenje klimatski otpornijih hibrida. Nažalost, čini se da se u praksi ne preduzimaju potrebne mere prilagođavanja, a mnogi poljoprivrednici se drže starih i već prevaziđenih navika.
Pitanje navodnjavanja takođe postaje ključno. U Srbiji postoji potencijal za navodnjavanje značajnih površina pod kukuruzom, ali to zahteva obimnu infrastrukturu i kvalitetnu vodu, što dodatno poskupljuje proizvodnju. Takođe, neophodno je razmišljati o dugoročnim posledicama navodnjavanja na pedogenetske procese u zemljištu.
Osim toga, spaljivanje žetvenih ostataka je praksa koja dodatno smanjuje kvalitet tla unapređujući samo stari model proizvodnje bez obzira na posledice. Umesto toga, potrebno je investirati u povratak organske materije u tlo i očuvanje vlažnosti, kako bi se obezbedili stabilni prinosi.
S obzirom na sve ove izazove, postavlja se pitanje kako adaptirati poljoprivredne prakse i obezbediti stabilnu proizvodnju. Jasno je da će prinosi zavisiti od klimatskih uslova i da je potrebno učiniti sve što je moguće da se ublaže negativni efekti.
Već sutra, očekuje nas još jedan izveštaj, a tiče se vinogradarstva, koje takođe trpi udar klimatskih promena. U svetu u kojem se klimatske promene sve više osećaju, poljoprivreda se mora prilagoditi kako bi obezbedila sigurnu i održivu proizvodnju.
