Naučnici sa Medicinske škole Harvarda sproveli su studiju koja prvi put pokazuje ključnu ulogu litijuma u funkciji ljudskog mozga, kao i njegov potencijal u prevenciji Alchajmerove bolesti. Ova istraživanja su otkrila da se litijum gubi u mozgu zbog vezivanja za toksične amiloidne naslage, pružajući novi uvid u mehanizme ove bolesti.
U ovoj studiji, koja je objavljena u časopisu Nature, tim istraživača otkrio je da litijum ne samo da prirodno prisutan u mozgu, već i da pomaže u zaštiti od neurodegeneracije i održavanju normalne funkcije moždanih ćelija. Istraživači su koristili eksperimente na miševima i analize ljudskog moždanog tkiva kako bi prikazali kako nedostatak litijuma može biti prvi znak Alchajmerove bolesti.
Osnovno pitanje koje je postavljeno tokom istraživanja bilo je zašto neki ljudi sa promenama u mozgu sličnim onima kod Alchajmera nikada ne razviju demenciju. Tim istraživača sugerisao je da je nedostatak litijuma ključni faktor koji objašnjava ovu misteriju. Rezultati su pokazali da gubitak litijuma ubrzava razvoj moždane patologije i pogoršava pamćenje kod miševa.
Jedan od ključnih nalaza bio je da novi litijumski spoj, koji ne podliježe vezivanju za amiloidne naslage, može povratiti kognitivne funkcije kod miševa. Ovi rezultati nude novu teoriju bolesti i strategiju za raniju dijagnostiku, kao i potencijalne metode prevencije i lečenja.
Alchajmerova bolest pogađa između 50 i 400 miliona ljudi širom sveta i obuhvata različite moždane abnormalnosti, ali ranije studije nisu mogle da objasne zašto neki ljudi sa svojstvima bolesti nikada ne pokazuju simptome. Sada, istraživači veruju da je litijum ključni nedostajući faktor koji može promeniti pristup lečenju.
Učesnici studije su otkrili da gubitak litijuma izaziva promene u mozgu slične onima kod Alchajmera, uključujući gubitak sinapsi i povećanu inflamaciju. Eksperimenti su pokazali da su miševi kojima je dat litijum orotat, jedinstvena forma litijuma koja izbegava vezivanje za amiloid beta, povratili kognitivne funkcije i sprečili nastanak Alchajmerove bolesti.
Osim toga, ova studija je otvorila mogućnost da bi litijum mogao da se koristi za šire lečenje Alzheimerove bolesti, pre nego što se simptomi uoče. Prethodna istraživanja su ukazivala na to da viši nivoi litijuma u okolini mogu smanjiti rizik od demencije, ali nova istraživanja jasno pokazuju kako litijum utiče na ljudski mozak.
Iako su rezultati obećavajući, stručnjaci upozoravaju na potrebu za daljim istraživanjima kako bi se potvrdila bezbednost i efikasnost litijumskih spojeva za lečenje Alzheimerove bolesti. Jankner je naglasio važnost kliničkih ispitivanja i istraživanja kako bi se ispitale metode merenja nivoa litijuma u krvi kao potencijalna sredstva za ranu dijagnostiku bolesti.
Osim što naglašava potrebu za istraživanjem litijuma, studija takođe otvara vrata za razvoj terapeutskih pristupa koji bi mogli preokrenuti razvoj bolesti, što predstavlja značajan napredak u polju neurodegenerativnih poremećaja. Istraživači se nadaju da bi litijum mogao učiniti više od samo usporavanja progresije bolesti, nego zapravo poboljšati živote obolelih, što je dugoročni cilj svih terapija.
Takođe, važno je napomenuti da litijum orotat, koji se koristi u istraživanju, ne pokazuje toksičnost kada se primenjuje u malim dozama, što predstavlja prednost u poređenju sa tradicionalnim litijumskim lekovima koji mogu izazvati ozbiljne nuspojave, posebno kod starijih osoba.
U svetlu ovih otkrića, naučnici nastavljaju da istražuju dodatne mogućnosti litijuma kao potencijalnog leka za Alchajmerovu bolest, uz nadu da će ova istraživanja dovesti do novih terapija koje će značajno poboljšati kvalitet života miliona ljudi širom sveta.
