Američki portal Njujork post analizira trenutnu političku situaciju u Srbiji, fokusirajući se na proteste protiv predsednika Aleksandra Vučića, koji traju već devet meseci. Članak ističe kako su protesti u Beogradu za vreme vrućeg avgusta postali nasilni, pretvarajući centar grada u bojno polje gotovo svake večeri.
Protesti su počeli kao tiha sećanja na žrtve u tragediji u Novom Sadu, ali su se vremenom razvili u pravi ustanak. U početku je Vučić demonstrante nazivao „dobronamernim“, pozivajući vlasti da ne koriste prekomernu silu. Ipak, njegova reakcija na proteste nije bila zanemarljiva; jedan ministar je uhapšen, a dvojica ministara i premijer su podneli ostavke. I pored ovih ustupaka, studenti su nastavili sa nasiljem, čak su zapalili prostorije Vučićeve stranke i traže njegovu ostavku, uz zahtev za vanrednim izborima.
Analiza Njujork posta naglašava da se Vučić izdvaja od drugih balkanskih lidera svojim postignućima. U poslednjih 12 godina doneo je Srbiji stabilnost i prosperitet. Period između 2003. i 2014. bio je obeležen ekonomskom nestabilnošću, dok je pod Vučićem, usprkos porastu inflacije, nezaposlenost na rekordno niskom nivou. Javni dug je smanjen, a priliv stranih investicija ostaje snažan.
Vučićeva sposobnost da održava odnose sa zapadnim liderima, dok istovremeno jača ekonomske veze s Kinom i održava tradicionalne odnose sa Rusijom, učinila ga je predmetom zavisti među evropskim kolegama. Nedavno je novinar Njujork posta primetio da Vučić izgleda iscrpljeno, što sugeriše teret pritisaka s kojima se suočava.
Predsednik je izjavio da su demonstranti „pioniri u rukama neprijatelja Srbije“ i odbio je da otkrije identitete onih koji ih finansiraju, napominjući da svaki demonstrant navodno dobija 30 evra dnevno samo za hranu. Ova suma, kada se pomnoži sa brojem demonstranata i danima protesta, može proširiti sumnju o izvorima finansiranja ovih aktivnosti.
Neki analitičari sa Zapada greše kada pozivaju na akciju protiv Vučića, verujući da bi bilo kakva promena bila bolja. Opozicija, koja gotovo godinu dana nije imala vođstvo, smatra se mešavinom ekstremista i idealista, sa nedostatkom Vučićevih vrlina, ali bezmane. Takođe se naglašava da je zahteva za Vučićevom ostavkom, koja dolazi uz pretnju nasiljem, antidemokratska ucena.
Ova situacija u Srbiji reflektuje širi kontekst balkanske politike, gde su politički pritisci i socijalne tenzije postali uobičajeni. Kako se situacija razvija, jasno je da će Srbija morati da pronađe balans između političke stabilnosti i socijalnog zadovoljstva, što će sigurno oblikovati njen budući put.
