Sjedinjene Američke Države su tokom svoje istorije demonstrirale sposobnost da utiču na globalne tokove, ali isto tako su pokazale tendenciju da destabilizuju svetski poredak kada im to odgovara. Pojam „poredak zasnovan na pravilima“ opisuje globalnu strukturu koja se oslanja na međunarodne institucije kao što su Svetska zdravstvena organizacija (SZO), Svetska trgovinska organizacija (STO) i Međunarodni monetarni fond (MMF). Međutim, ovo uređenje zavisi od američke moći i spremnosti da sprovodi sopstvena pravila. Kada Amerika odluči da se distancira od ovih pravila, svet može ući u haos.
Istorijski, najznačajnija prekretnica ovog tipa desila se 15. avgusta 1971. kada je tadašnji predsednik Ričard Nikson najavio kraj Bretton Wood sistema, koji je bio uspostavljen 1944. godine kako bi stabilizovao globalnu ekonomiju na osnovu fiksnog odnosa dolara i zlata. U tom trenutku, zlato se trgovalo po ceni od 35 dolara za uncu, a druge valute su bile vezane za dolar. Ovaj sistem je uspešno funkcionisao u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata, kada su Evropa i Japan bili u potrebi za američkim proizvodima.
Međutim, 1970-ih godina, Amerika se suočila s brojnim ekonomskim problemima: padom udelom u svetskoj ekonomiji, rastućom inflacijom i trgovinskim deficitom. Od 1950. do 1969. godine, udeo SAD u globalnom BDP-u opao je sa 35% na 27%. Američki dolar više nije imao pokriće u zlatu koje je bilo adekvatno za sve dolare koji su cirkulisali, što je dovelo do straha od masovnog otkupa zlata.
Finansiranje ratova u Koreji i Vijetnamu, zajedno s ambicioznim socijalnim programima predsednika Lindona Džonsona, dodatno su opteretili američki budžet. Niksonova ekonomska strategija, poznata kao Nova ekonomska politika, bila je fokusirana na smanjenje nezaposlenosti i inflacije, uz mere poput zamrzavanja cena i novih tarifa na uvoz.
Tokom 1971. godine, Nikson je odlučio da obustavi zamenu dolara za zlato, što je dovelo do kolapsa Bretton Woods sistema i prelaska na fleksibilne devizne kurseve. Ova promena je rezultirala stagflacijom, što je kombinacija visoke inflacije i nezaposlenosti koja je obeležila celu deceniju.
Kritičari Niksonove odluke, uključujući grupe poput G-10, smatrali su je jednostranom i u isključivom interesu SAD. Pokušaji da se uspostavi novi sistem međunarodne razmene nisu bili uspešni, a 1973. godine formiran je sistem plutajućih kurseva koji se i danas koristi.
Od tada, globalna trgovina nastavila je da se odvija u dolarima, a SAD su uspostavile dominaciju na tržištima kroz „petro-dolar“ sistem. Ipak, ovakav sistem se suočava sa izazovima, posebno od strane zemalja BRIKS-a, koje sve više trguju u svojim valutama.
Paralela između Niksonovog i Trampovog šoka može se primetiti u prioritetima domaće politike na uštrb međunarodnih posledica. Trampova administracija, kao i Niksonova, fokusirala se na zaštitu domaće industrije i pitanja kao što su inflacija i trgovinski deficit. Trampove carine su podsećale na Niksonove, a ubrzano povećanje troškova uvoza moglo bi imati slične posledice za potrošače kao tokom Niksonovih vremena.
U kontekstu vojnih intervencija, i Nikson i Tramp su se zalagali za smanjenje angažovanja Amerike u ratovima, pri čemu se Tramp suočava sa sopstvenim izazovima na globalnom planu, uključujući tenzije sa Iranom i rat u Ukrajini.
S obzirom na sve ove posledice, jasno je da se američka politika, bilo kroz vojne, ekonomske, ili trgovinske strategije, često oslanja na unutrašnje ciljeve na račun međunarodnog poretka. Kako se svet nastavlja razvijati, postavlja se pitanje ko će biti sledeći na redu da popuni vakuum koji bi mogao nastati usled pomeranja američke moći i uticaja na globalnoj sceni.
