Miloš Vučević, premijer u tehničkoj vladi, danas je reagovao na izjave Vladimira Obradovića, člana Predsedništva Stranke slobode i pravde, o navodnom nasilju koje se sprema na fakultetima. Vučević je označio Obradovićeve tvrdnje kao netačne i izrazio sumnju u motive iza njih, sugerišući da Obradović priželjkuje sukobe između policije i studenata.
Na svom Instagram nalogu, Vučević se zapitao da li se „politički deklasiran“ Obradović ponovo vraća na scenu, naglašavajući kako je on u prošlosti bio kandidat opozicije za gradonačelnika Beograda. Kako je naveo, Obradović bi želeo da iskoristi studentske proteste za svoj politički interes. Vučević veruje da su takve izjave rezultat želje određenih političkih figura da uzburkaju situaciju i iskoriste je u svoje svrhe.
Vučević je naglasio da srpski narod nije „pateći od političke demencije“ i da dobro prepoznaje Obradovićeve motive. Takođe je ukazao na Obradovićevu političku istoriju, podsećajući da je on pre dvadeset godina bio član Demokratske stranke Srbije (DSS) i kasnije je tražio političku sreću u drugim strankama, kao što je Srpska narodna partija, a zatim se pridružio lideru Draganu Đilasu. Vučević je iskoristio ovu priliku da kritikuje Obradovića kao političara bez principa, koji menja svoje stavove i strane u skladu sa svojim ličnim interesima.
Obradović je, pre Vučevićevih komentara, izneo zabrinutost da vlast priprema „nasilje, represiju i upad policije“ kako bi se prekinuli protesti na fakultetima. Ovi protesti, prema njemu, su oblik građanskog otpora protiv trenutne vlasti i njihovih politika koje smatraju nezadovoljavajućim. Obradović je pozvao na jedinstvo među studentima i građanima, tvrdeći da je očuvanje demokratskih prava i sloboda od suštinske važnosti.
S obzirom na trenutnu političku klimu u Srbiji, ovakve izjave ukazuju na sve jače razlike između vladajućih struktura i opozicije. Vučevićeva osuda Obradovićevih izjava samo je deo šireg sukoba između vlasti i opozicije u kojem se često koriste usijane retorike i politički napadi. Takođe, ovom diskusijom potvrđuje se i postojeća percepcija da studenti i mladi igraju značajnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja i političkog diskursa u Srbiji.
Vučević nije propustio priliku da podseti javnost na Obradovićevu osamnaestogodišnju političku karijeru, tokom koje se često „usmeravao“ od jedne političke opcije do druge, što ga čini sumnjivim u očima dela javnosti. Uključivanje prošlosti u današnje političke diskusije služi kao način da se diskredituje protivnik i njegovi argumenti.
Obradović i Vučević predstavljaju različite vizije političkog života u Srbiji, a njihovo polemisanje o nasilju ili represiji na fakultetima može se gledati kao refleksija šire borbe za uticaj između vladajuće koalicije i opozicije. Ova situacija gura srpsku politiku na ivicu, gde se stvara percepcija da je svaka izjava ili potez stranačka strategija u pokušaju mobilizovanja podrške ili diskreditacije protivnika.
Ukratko, sukob između Vučevića i Obradovića ukazuje na duboke podele u aktuelnoj srpskoj politici, kao i na važnost studentskog pokreta i građanskog aktivizma u borbi za demokratiju i prava. Vučevićev osvrt na Obradovićevo političko delovanje predstavlja pokušaj da se istakne nesigurnost i nepouzdanost opozicije, dok Obradović nastoji da dođe do podrške kroz ukazivanje na represivne tendencije vlasti. U ovakvoj atmosferi političkog nadmetanja, budućnost dijaloga između vlasti i opozicije ostaje neizvesna.
