Trska, biljka koja je vekovima oblikovala živote ljudi na području Vojvodine, danas se suočava s ozbiljnim izazovima i opadanjem tradicije njenog korišćenja. Fero Straka, jedan od poslednjih zanatlija, sa nostalgijom se seća vremena kada je trska bila osnovni materijal za različite zanate. U razgovoru za Euronews Srbija, objašnjava kako je nekada trska bila ključna za gradnju i izradu nameštaja, dok se danas sve ređe koristi.
„Trske po Vojvodini ima jako puno, znači ima nekoliko stotina hiljada hektara po jezerima. Samo Belo Blato ima sigurno jedno 500 hektara“, ističe Straka, dodajući da je nekada trska bila osnovni materijal koji su mnogi ljudi koristili u svoje svrhe, od izgradnje kuća do izrade nameštaja.
Kada je tek počeo da se bavi trskom, Fero Straka se seća ručne seče, dok su njegovi sum neighbors tokom zime skretali pažnju na ovaj dragoceni materijal. „Tada smo sekli i do 200 hiljada snopova trske, a ona se uglavnom izvozila za Nemačku“, objašnjava on, naglašavajući da je to bilo vreme kada se trska izlagala na tržištu kao važan materijal.
Za vreme svoje karijere, Straka je uspeo da ubedi proizvođače da umesto izvoza sirovine, prerade trsku pre nego što je pošalju u inostranstvo. „Jedan snop trske tada je koštao od 1,7 do dve marke u izvozu, a kad smo ga preradili, zarađivali smo 10 maraka po snopu. Tako smo umesto, recimo, 100.000 evra, zarađivali preko milion evra,“ priseća se Straka, govoreći o svojoj viziji koja je unapredila proizvodnju i zaradu.
Međutim, u poslednjim decenijama, trska se sve više povlači pred novim materijalima kao što je stiropor. „Ona je bila glavni materijal armatura u međuspratnoj konstrukciji dok nisu izašli ovi stiropori. Danas je teško naći radnike za seču trske, a sama sirovina više nije tražena,“ govori Straka, naglašavajući promene u industriji.
Miroslav Markuš, predsednik mesne zajednice, takođe ukazuje na to kako je trska nekada bila ključna za izvoz, posebno prema Austriji i Nemačkoj. Danas se suočavamo s opadanjem broja zanatlija i smanjenim interesovanjem za trsku, dok trska postupno nestaje. Markuš naglašava da je smanjenje radne snage i promena cena vezana za globalne ekonomske i klimatske promene.
„Ne samo da smo svedoci odliva stanovništva, nego su cene trske dostigle nivo gde više nije isplativo izvoziti je. Ostali su samo neki privatnici koji se i dalje bore da opstanu,“ objašnjava Markuš, dodajući da je najveći izazov globalno zagrevanje koje utiče na ovaj sektor.
U Belom Blatu, trska nije bila samo biljka, već temelj života. Markuš se priseća praznika i manifestacija posvećenih trsi, vreme kada su ljudi zajednički radili i slavili. „Imali smo udruženje trskara, a dve-tri godine smo održavali manifestaciju pod nazivom Međunarodno takmičenje u ručnoj seči trske,“ kaže on, naglašavajući kako je trska bila deo identiteta zajednice.
Iako trska više nije u centru pažnje kao nekada, ona ostaje simbol tradicije i nezaboravnog resursa koji je oblikovao živote ljudi u Vojvodini. Sarađujući i boreći se za očuvanje ove tradicije, poslednji majstori trsa podsećaju nas na bogatu kulturu i nasleđe koje trska nosi sa sobom. U vremenu kada se prirodni resursi smanjuju, važno je prepoznati i sačuvati ono što je nekada bilo neizostavno, kako bi se sačuvala tradicija i identitet ovog kraja.
