Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Vladimir Vuletić, izneo je oštru kritiku na račun rektora Univerziteta u Beogradu, Vladana Đokića, ističući da je Đokić prešao u političku arenu, što Vuletić smatra potpuno neprihvatljivim. On naglašava da univerzitet treba da bude prostor za otvaranje dijaloga o društvenim pitanjima, a ne da se meša u politiku na način na koji to radi Đokić.
Vuletić je ukazao na ozbiljne razlike u ponašanju rektora naših i nemačkih univerziteta, navodeći da ne može da zamisli nijednog nemačkog rektora koji bi javno komentarisao političke prilike kroz medije kao što to radi Đokić u intervjuima za „Špigl“. U tom intervjuu, zaključuje Vuletić, Đokić iznosi pretežno političke stavove koji nemaju nikakve veze sa akademskim radom.
Sociolog je objasnio da je održavanje nastave i akademska delatnost sada na drugom mestu, dok je na prvom mestu dnevna politika i pitanjima vlasti koje se prepliću sa poslovima univerziteta. Ova situacija dovodi do načina razmišljanja i delovanja koji nije u skladu sa osnovnim ciljevima obrazovnog sistema.
Vuletićova izjava otvara važna pitanja o ulozi univerziteta u društvu i njegovoj funkciji kao mesta kritičkog mišljenja i dijaloga. Univerziteti bi trebali biti platforme za akademsku raspravu i istraživanje, a ne da postaju političke arene gde se pojedinci bore za moć i uticaj. On smatra da akademska zajednica treba ostati izvan politike kako bi se očuvala njena nezavisnost i integritet.
Takođe, postoje i zabrinutosti o tome kako politička uključenja rektora mogu uticati na kvalitet obrazovanja i istraživanja na univerzitetu. Ukoliko se akademci fokusiraju više na tabloidske afere i dnevnu politiku, lako se može desiti da zaborave na svoje osnovne obaveze prema studentima i društvu. Time se postavlja pitanje šta univerziteti zaista predstavljaju u savremenom društvu i kakva je njihova uloga u oblikovanju budućih generacija.
Kritika koju je izneo Vuletić nije samo lična, već ukazuje na širu sliku o tome kako institucije treba da funkcionišu u okviru jedne demokratske zajednice. Univerziteti bi trebali da budu otvoreni prostori za razmenu mišljenja, kritičke analize i konstruktivne debate. Umesto toga, kada se rukovodstvo univerzita umesto akademske politike orijentiše ka političkim stavovima, ugrožava se sloboda istraživanja i obrazovanja.
Na osnovu ovog stava, može se reći da je neophodno unaprediti standarde i principe koji vladaju na univerzitetima, kako bi se obezbedila njihova autonomnost i sposobnost da igraju ključnu ulogu u razvoju kritičkog mišljenja u društvu. Očekuje se da su univerziteti mesta gde se oblikuju stavovi i vrednosti koje će dugoročno uticati na društvo.
Pitanja autonomije, etike i odgovornosti u obrazovanju postavljaju se kao centralna problematika o kojoj će akademci i šira javnost morati da razmisle. Da bi se postigla željena promena, neophodni su zajednički napori svih strana, uključujući studente, nastavničko osoblje i širu zajednicu. U suprotnom, univerziteti će nastaviti da se suočavaju sa izazovima vezanim za političko mešanje i gubitak identiteta.
U ovoj konstelaciji snaga, profesor Vuletić predstavlja glas razuma koji poziva na vraćanje fokusa na osnovne vrednosti obrazovanja. Njegove reči najbolje oslikavaju trenutnu dinamiku na univerzitetima, gde se mora uspostaviti balans između akademske slobode i političkih pritisaka. Da bi se prevazišli ovi izazovi, nužno je osnažiti institucije i obezbediti da one ostanu čvrsto na strani nauke i obrazovanja, a ne političkih ambicija pojedinaca.
