U svetu globalizovane ekonomije, transfer novca između Srbije i inostranstva postaje sve učestalija pojava. Ovaj proces, međutim, nije potpuno slobodan i podložan je određenim pravilima i ograničenjima koja propisuju zakoni o spoljnotrgovinskom i deviznom poslovanju.
Transfer novca između Srbije i drugih zemalja reguliše nekoliko pravnih akata, a najvažniji su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju i Zakon o deviznom poslovanju. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju definiše promet robe i usluga između domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, što omogućava pravni okvir za međunarodnu trgovinu, uključujući plaćanja između učesnika u trgovinskim transakcijama. Ovaj zakon je ključan za razumevanje kako se izvode svakodnevni transferi novca.
Zakon o deviznom poslovanju dodatno precizira uslove pod kojima se može vršiti transfer novca između rezidenata i nerezidenata. Prema ovom zakonu, sve transakcije spadaju u jednu od dve glavne kategorije: tekući poslovi i kapitalni poslovi. Tekući poslovi obuhvataju transakcije koje ne uključuju promenu vlasništva nad kapitalom, što znači da se novac prenosi kao deo redovnog poslovanja, bez dugoročnih ulaganja.
U okviru tekućih poslova najčešći su transferi vezani za plaćanja za uvoz robe i usluga, plate zaposlenih koji rade u inostranstvu, isplate po ugovorima o radu ili autorskim ugovorima, kao i refundacije troškova putovanja i poslovnih angažmana. Prema članu 10. Zakona o deviznom poslovanju, plaćanja i naplaćivanja po tekućim poslovima su slobodna, osim u slučajevima kada su specifično ograničena zakonom.
Protipu toga, kapitalni poslovi uključuju transfer novca sa namerom ulaganja i dugoročnog finansiranja. To se može odnositi na direktne investicije u preduzeća u Srbiji ili inostranstvu, kao i kupovinu akcija ili udela u kompanijama. Ove transakcije su, u načelu, dozvoljene, ali su podložne određenim kontrolama. Na primer, investicije koje uključuju kupovinu više od 10 procenata kapitala ili glasačkih prava u nekom preduzeću podrazumevaju posebne procedure i nadzor od strane Narodne banke Srbije.
I dok su mnoge transakcije između Srbije i inostranstva slobodne, postoje određeni slučajevi kada transfer može biti ograničen ili čak zabranjen. Najčešći razlozi za ograničenja uključuju sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma. Banke imaju obavezu da prijave sumnjive transakcije i mogu privremeno blokirati ili odbiti transfer ako postoji sumnja na ilegalne aktivnosti.
Pored toga, Srbija se pridržava određenih međunarodnih sankcija, zbog čega su transakcije prema određenim zemljama, kompanijama ili pojedincima zabranjene. U nekim slučajevima, administrativne greške i nedostatak dokumentacije mogu dovesti do privremenog zaustavljanja transfera do dostavljanja dodatne dokumentacije potrebne za potvrdu zakonitosti transakcije.
Narodna banka Srbije donosi posebna uputstva i propise koji preciziraju kako se obavlja platni promet sa inostranstvom. Ova regulativa uključuje šifarnik osnova naplate, plaćanja i prenosa, koji sadrži tačne kodove i kategorije prema kojima se transakcije klasifikuju, čime se omogućava preciznija kontrola i usklađenost sa zakonskim regulativama.
Pitanje oporezivanja dividendi između država takođe predstavlja važnu temu u međunarodnim finansijama. Kada srpska kompanija isplaćuje dividende fizičkom licu koje je rezident, na primer, Nemačke, važno je znati koja država ima pravo da naplati porez i po kojoj stopi. Prema Zakonu o porezu na dohodak građana, dividende se smatraju prihodom od kapitala i podležu oporezivanju po stopi od 15 odsto.
Srbija i Nemačka imaju potpisan Ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja koji dodatno precizira kako se oporezuju prihodi ostvareni između ovih država. Prema ovom ugovoru, Srbija ima pravo da oporezuje dividende isplaćene nemačkim rezidentima, ali je poreska stopa ograničena na 15 procenata. Ova regulativa igra ključnu ulogu u određivanju poreskih obaveza u međunarodnim transakcijama, čineći ih složenijim ali i transparentnijim u okviru pravnog sistema obe zemlje.
