Danilo Kiš je rođen 22. februara 1935. godine u Subotici. Njegovi roditelji bili su Eduard Kiš, mađarski Jevrejin, i Milica Dragićević, poreklom s Cetinja. Rano detinjstvo obeleženo je Drugim svetskim ratom, što će kasnije postati značajan izvor inspiracije za njegovo literarno stvaralaštvo. Iako je svoje školovanje započeo u rodnom gradu, tokom rata porodica se preselila na Cetinje, gde je Kiš završio gimnaziju. Nakon toga, upisuje studije u Beogradu, gde postaje prvi diplomirani student na Odsjeku za svetsku književnost.
Iako je svoja kiparska dela započeo kao pesnik, od početka šezdesetih godina prošlog veka prešao je na prozu, stvarajući kratke priče, novele i romane. Prve njegove knjige objavljene su 1962. godine, a u jednom tom izdanju nalazili su se kratki romani „Mansarda“ i „Psalam 44“. Iako je autor mnogo dela, dve najvažnije teme u njegovom stvaralaštvu su porodica i jevrejska identifikacija, koje će se na različite načine reflektovati kroz njegov opus.
Kiševa proza često se bavi detinjstvom i porodičnom istorijom na bizaran i emotivan način, ponajviše u romanima „Bašta, pepeo“ (1965) i „Peščanik“ (1972), kao i u zbirci kratkih priča „Rani jadi“ (1970). Ovi radovi istražuju misteriju detinjstva usred užasa logorskog sveta tokom Drugog svetskog rata. Kišovi junaci pokušavaju da sačuvaju tragove svoje porodične istorije i svet kojim su oblikovani, suočavajući se s bezizlaznim situacijama i strahovima.
Dok je „porodični cirkus“ jedan od glavnih narativa u njegovim delima, druge knjige poput „Grobnica za Borisa Davidoviča“ (1976) i „Enciklopedija mrtvih“ (1983) obrađuju staljinističke procese i čistke. Ove novele predstavljaju mračan pogled na ljudsku sudbinu pod totalitarizmom, čineći Kiša jednim od najvažnijih glasova na srpskoj i svetskoj književnoj sceni u drugoj polovini XX veka.
Paralelno s proznim radom, Kiš je pisao eseje koji su često imali autopoetički karakter. Njegova dela pružaju dragoceno svedočanstvo o njegovom životu, stvaralaštvu i filozofiji. „Čas anatomije“ (1978) je njegovo najpoznatije polemičko delo, koje se bavi pitanjima umetnosti i književnosti, naglašavajući važnost pisanja kao sredstva za razumevanje stvarnosti.
Kiš je takođe radio kao dramski pisac i filmadžija, prevođenje književnih dela s francuskog, mađarskog i ruskog jezika, time dodatno obogaćujući kulturni život svog vremena. Njegove knjige su prevedene na mnoge svetske jezike, a Kiš se svojski trudio da njegov glas dopre do međunarodne publike.
Njegov roman „Peščanik“ doneo mu je NIN-ovu nagradu, dok su „Grobnica za Borisa Davidoviča“, „Čas anatomije“ i „Enciklopedija mrtvih“ takođe nagrađeni važnim priznanjima. Njegova ostvarenja su prepoznata na međunarodnom nivou, a među nagradama su i „Veliki Zlatni orao grada Nice“, francuski Orden Viteza umetnosti i književnosti, kao i italijanska književna nagrada „Tevere“.
U 1988. godini izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegova dela svedoče o kompleksnosti ljudskog iskustva i načinu na koji književnost može transformisati stvarnost. U eseju „Zašto pišem?“ iz 1985. godine Kiš izjavljuje: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo“. Ova rečenica sažima njegovu opsesiju traganja za smislom u svetu koji deluje haotično i beznačajno.
Danilo Kiš ostaje jedan od najuticajnijih autora u srpskoj književnosti, a njegovo stvaralaštvo je posebno značajno za nove generacije čitalaca. U izdanju izdavačke kuće „Arhipelag“ dostupna su njegova dela u različitim formatima, omogućavajući širu publiku da se upozna s njegovim bogatim stvaralaštvom. Mirjana Miočinović, koja je priredila deo njegove književne zaostavštine, takođe se brine da njegovo nasleđe bude sačuvano i dostupno budućim generacijama. Njegovi biografi i kritičari nastavljaju da ga proučavaju i tumače, kako bi novim čitaocima otvarali prozore u svet koji je Kiš stvorio kroz reči.
