U novoj studiji, tim geologa i biologa sa Univerziteta u Koloradu uspeo je da „oživi“ drevne mikroorganizme koji su proveli u ledu i do 40.000 godina. Ova studija otkriva kako funkcioniše permafrost, sloj smrznute zemlje, leda i stena koji pokriva gotovo četvrtinu kopna na severnoj hemisferi. U toj zaleđenoj „grobnici“ vekovima su ostajali zarobljeni ostaci biljaka, životinja i bezbroj mikroorganizama – sve dok ih naučnici nisu „probudili“.
Istraživači su otkrili da kada se uzorci permafrosta odmrznu, mikrobi ne ožive odmah. Potrebno je nekoliko meseci za njihovo buđenje, nakon čega počinju da formiraju čitave kolonije. Prema rečima Tristana Karoa, glavnog autora studije, ovi mikrobi nisu mrtvi i imaju sposobnost da razgrađuju organsku materiju, oslobađajući ugljen-dioksid.
Rezultati istraživanja objavljeni su u septembru u časopisu JGR Biogeosciences. Studija ima dalekosežne posledice ne samo za Arktik, već i za celu planetu, ističe koautor istraživanja Sebastijan Kopf. Postoji zabrinutost da bi ubrzano topljenje permafrosta, koje izaziva klimatske promene, moglo pokrenuti začarani krug. Kako se slojevi otapaju, mikrobi postaju aktivni, razgrađuju organsku materiju i oslobađaju gasove staklene bašte, kao što su ugljen-dioksid i metan, što dodatno ubrzava zagrevanje planete.
Kopf dodaje da je jedno od najvećih pitanja vezanih za klimatske reakcije kako će topljenje permafrosta uticati na ekologiju i brzinu klimatskih promena, s obzirom na to da u njemu postoji značajna količina zarobljenog ugljenika.
Istraživači su se upustili u potragu za odgovorima u jedinstvenom mestu – Tunelu permafrosta u centralnoj Aljasci, koji se prostire više od 100 metara ispod smrznutog tla. Karo opisuje kako su prvi utisci posle ulaska u tunel bili miris „kao ustajali podrum“, što je za mikrobiologa uzbudljivo, jer su neobični mirisi često mikrobnog porekla.
Tim je iz zidova tunela uzeo uzorke starosti od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada godina. U laboratorijskim uslovima, uzorci su zalivani vodom i inkubirani na temperaturama od četiri i 12 stepeni Celzijusa, simulirajući uslove letnjeg odmrzavanja tla u Aljasci. U prvim mesecima, kolonije su rasle veoma sporo, dok je nakon šest meseci situacija postala značajno bolja. Neke kolonije su formirale „biofilm“ – lepljive strukture vidljive golim okom.
Karo napominje da ovi mikrobi verovatno ne mogu da zaraze ljude, ali je potrebno čuvati ih u kontrolisanim uslovima. Unatoč očekivanjima, mikrobi se nisu buđenje brže na višim temperaturama, što implicira da može proći nekoliko meseci pre nego što nakon toplog perioda počnu da oslobađaju gasove staklene bašte.
On ukazuje na to da, iako Aljaska može imati jedan vreo dan tokom leta, suštinski je važnije šta se dešava sa produženjem letnjih perioda, kada toplota prodire kroz proleće i jesen. Ipak, ostaje mnogo pitanja, poput toga da li se mikrobi ponašaju isto u različitim regionima sveta. Karo ističe da postoji mnogo permafrosta širom sveta – u Aljasci, Sibiru i drugim severnim područjima, dok su oni istražili samo mali deo tog sloja.
Ova studija predstavlja značajan korak ka razumevanju mikrobioloških dinamika u permafrostu i njihovu ulogu u globalnim klimatskim promenama. Kako se naučnici budu kroz dalja istraživanja suočavali s ovim pitanjima, može se očekivati da će njihovi nalazi imati važne implikacije za ekosisteme širom sveta, kao i za globalne klimatske politike.
